2014.
scenario i režija: Michel Hazanavicius (po istoimenom filmu iz 1948. godine)
uloge: Bérénice Bejo, Annette Benning, Maksim Emelyanov, Abdul Khalim Mamutsiev, Zukhra Duishvili
Kakav dan! Prvo na televiziji naletim na ono nedelo Angeline Jolie, In the Land of Blood and Honey i iz neznanog razloga (mazohizam, šta li) rešim da repriziram mučenje, uz grafičko nasilje, dramaturgiju iz pakla i najpešačkiju od svih pešačkih režija, a onda se za veče dokrajčim sa nešto manje lošim, ali svejedno poprilično usranim i slično problematičnim The Search koji mi se dosta dugo, još od Festa, nalazio na spisku filmova za gledanje.
Nemam nameru da ih kompariram, ali neka poređenja se sama nameću. Sličnost između jednog i drugog je što će kojekakvi pajseri u njima tražiti zaveru engleske kraljice, Vatikana, masona i judeo-islamista protiv pravoslavaca ili makar ideološku zloćudnost, dok su oba zapravo samo loši filmovi sa tankom faktografijom i još tanjom filmskom logikom. Druga sličnost je da se oba bave konfliktima koji odavno nisu u fokusu javnosti na Zapadu, Angelinin prvenac Bosnom (koja je još i povremeno bivala temom filmova zapadne produkcije), a Hazanaviciusov prvi film nakon dobijenog Oscara Čečenijom (koja nikad nije bila tema zapadnih filmova). Sličnost je i u upotrebi lokalnih glumaca i realističnom tretmanu glede jezika: na kojem bi se jeziku odvijala konverzacija u životu, na tom se odvija i u filmu. Taj trend je, barem što se ratnih filmova tiče, pokrenuo Clint Eastwood sa The Letters from Iwo Jima i negde to ima smisla, a u pozerskim, seratorskim filmovima i to deluje kao sranje.
Razlike ipak postoje i možda su čak upadljivije nego sličnosti. Prvo, dok za Angie postoji sumnja da joj se motivi svode na najpovršniji “red carpet aktivizam”, Hazanavicius ipak ne gaji tu sliku o sebi, pa možda ima i legitimnije umetničke motive, recimo da snimi prvi nasmrt ozbiljan film ili da tretira rat koji nije manijački izrabljivan. Drugo, Hazanavicius ipak nije diletant nego školovani reditelj (ma šta ja mislio o Artistu– a ne mislim ništa ne znam kako dobro), pa i u tom smislu The Search, iako loš, deluje dosta kompetentnije i manje ravno režiran. Treće, razlika je i u stilu: In the Land of Blood and Honey je apsolutni nered od filma, dok The Search, iako teškom rukom režiran, pokušava da uhvati standard ratne drame i začini ga, ne preterano uspešno, sa “inarrituovskim” hyperlinkom, što nije uspeo ni Inarritu, pa neće ni Hazanavicius.
No, dobro, o čemu se tu radi? Sve počinje sa “found footage” snimkom iz Drugog čečenskog rata (1999. godine) na kome se vidi kako ruske snage ubijaju čečenski bračni par. Njihov sin Hadji (Mamutsiev) uzima mlađeg brata, ostavlja ga nekome na nekom kućnom pragu i nastavlja da se sklanja i luta dok ga ne pokupi grupa izbeglica i ne dopremi do kolektivnog centra u Ingušetiji. Njegova starija sestra Raisa (Duishvili) traži obojicu braće, mlađeg relativno brzo locira, ali Hadji kao da je u zemlju propao...
Zapravo, ćutljivi dečak kojeg razjeda trauma i griža savesti je nekoliko dana proveo u kampu, ali je usled nasilja odatle pobegao, dok ga nije našla i pod svoje uzela jedna NGO radnica po imenu Carole (Bejo), zadužena za ispitivanje ljudskih prava na ratom zahvaćenom području. Ona, pak, za svoj izveštaj mora biti na vezi sa drugom humanitarnom radnicom Helen (Annette Benning, potpuno nemotivirana, ravna, zarobljena sa likom viška, kao da joj je jedini cilj pokupiti honorar i kao da je ime na posteru dala iz usluge, i to onako protiv volje).
Za to vreme u jednoj drugoj, potpuno odvojenoj priči momak Kolya (Emelyanov), biva uhapšen zbog jednog džointa i umesto u zatvor biva upućen u vojsku, prvo na obuku, a onda i na front. Ova priča na tragu Full Metal Jacket je možda dinamična i koloritna (premda ruske vojnike tretira poprilično površno, kao profesionalne sadiste sa jedne i istraumirane klince sa druge strane), ali sa druge dve međusobno povezane ne tvori nikakvu celinu. Čini se da samo dodaje na panoramsku i “turnejsku” sliku rata i služi da dodatno podvuče poentu kako je rat sranje (nismo znali, makar iz filmova) i kako u njemu najviše stradaju civili i smušeni regruti, to jest oni koji nisu niti hteli, niti prizivali.
I to tako traje i traje preko dva sata, u ispranim sivkastim i blatno-smeđim tonovima, uz slike uništenja i posledica. Hazanavicius se decidirano stavlja na čečensku stranu, ali svejedno ne pravi pamflet koliko šabloniziranu, mnogo puta viđenu ratnu dramu. Ideologiju, politiku ili “navijačke strasti”, tu stvarno nema ničeg novog i zanimljivog, pa je The Searchmučno iskustvo. Ima film i nešto svojih boljih momenata, kao u scenama između Carole i malog Hadjija koje su energične, emotivne i u kojima dvoje glumaca različitih generacija i iskustava pokazuju zavidnu dozu međusobne hemije i imaju savršenu interakciju.
Sva je prilika da se Hazanavicius iz petnih žila trudio da snimi ozbiljan i relevantan film, ali da prosto nije za to. Do sada je imao iskustva sa lakšim filmovima, dva nastavka OSS 117(francuske parodije na Bond filmove koje su solidno prošle kod kritike i publike) i sa na prvi pogled zanimljivim, ali ipak površnim Artistom. Ovde mu čak nije pomogao ni sasvim solidni predložak, klasik Freda Zinnemanna. Pažnju zavređuje činjenica da se Hazanavicius pozabavio sa jednim manje poznatim i manje obrabljenim ratom (btw, lokacijsko snimanje se odvijalo u Gruziji, cinici bi rekli da ima i ratnih ruševina i da geografija nije odveć različita), ali nije uspeo u nameri da se tej rt čini unikatnim. Jednostavno dosadno filmsko iskustvo. Izbegavati.