režija: Phillip Noyce
scenario: Michael Mitnick, Robert B. Weide (po romanu Lois Lowry)
uloge: Brenton Thwaites, Jeff Bridges, Meryl Streep, Katie Holmes, Alexander Skarsgard, Odeya Rush, Cameron Monaghan, Taylor Swift
Počevši od Twilight sage, “young adult” filmovi su neka vrsta zlatne koke Hollywooda, ali čini se da taj trend, kao i drugi slični trendovi, ima veoma ograničen rok trajanja. Svima je manje ili više jasno o čemu se tu radi: imamo tinejdžera ili tinejdžerku u nekom mračnom svetu, bilo u vampirskoj sapunici, bilo u nekakvoj SF distopiji koji otkriva opresivnost tog društva i tajne ljudske duše. The Giver je još jedan u nizu takvih filmova, ali se čini da dolazi za nijansu prekasno, što bi se reklo na kraj banketa, kad su i mrvice na stolu upitne. Jedina razlika između njega i još jednog filma zapanjujuće slične tematike (The Maze Runner) je što The Giver ima auru stare škole i referira se na starije filmove poput Logan's Run.
To ne treba da čudi, pošto je to projekat koji se po Hollywoodu vukao 20-ak godina, otkako je istoimeni roman Lois Lowry pokupio neke nagrade i postao ne samo bestseller, nego i neka vrsta obavezne lektire za američke pubertetlije preko koje se oni upoznaju sa naprednim konceptima vage između slobode i bezbednosti. Budimo iskreni, i roman reciklira nekoliko standarda iz značajnijih SF dela, tu su odjeci Orwella i Huxleya, ali po kosmologiji i anti-komunističkoj i anti-egalitarnoj premisi upadljivo podseća na priču Harrison Bergeron Kurta Vonneguta (postoji i TV film iz 1995. i ovom prilikom ga preporučujem kao nešto što treba pogledati). Razlika između Vonnegutove priče i romana Lowrijeve je vreme nastanka, Harrison Bergeron je napisan u jeku Hladnog rata, dok je The Giver, prvi roman u kvartetu romana sa prepletenim likovima u istom svetu, nastao trijumfalnih 90-ih, kada komunistička pretnja više nije postojala.
Najmanje mi je jasno kako je tako plitak i trijumfalistički, usuđujem se reći i nemaštovit romančić za balavurdiju privukao pažnju književne kritike i njuški koje dele nagrade i u čemu je njegova jebena kontroverza da se u nekim školama čita kao lektira, a u drugima je zabranjen. Ne ide mi u glavu ni to kako je ovako nešto privuklo toliku pažnju Jeffa Bridgesa da on, kao producent, 20 godina radi na ubeđivanju studijskih glavešina da se upuste u ekranizaciju.
Iz takvog predloška jasno je da ni film neće biti ništa posebno. Istina je da se Phillip Noyce iz petnih žila trudi da ostavi lični pečat i da posao odradi kako treba. Australski reditelj je majstor akcionih trilera starog kova (Patriot Games, Clear and Present Danger) i The Giver postavlja osvežavajuće staromodno, kao posvetu SF filmovima 70-ih. Ipak se u toj dekadi i formirao kao reditelj. U tom kontekstu, The Giver ima nekog smisla.
Problemi počinju sa pričom koja je plitka. Svet je lišen boje i emocija, egalitaran je, o svemu se brine država (čak nazvana Community) oličena u liku Chief Elder (Streep). Decu rađaju majke kojima je samo to posao, odgajaju odgajateljice kojima je samo to posao, znate kako to dalje ide. Jezik je filtriran od izražavanja emocija, emocije su blokirane tabletama, sećanje na prošli svet je izbrisano, sukoba i ratova nema, ma idila jedna. Na svoj 18. rođendan klinci dobijaju zanimanja kojima će se baviti do kraja života. Njegovi drugari Fiona (Rush) i Asher (Monaghan) dobijaju generička zanimanja, a naš junak Jonas (Thwaites) je izabran da bude nosilac sećanja, što je pozicija veoma visoka, nalik na nekakvo svešteno lice.
Njega će obučavati trenutni nosilac sećanja koji postaje davatelj (Jeff Bridges, kao kombinacija The Dude-a, zen-mudraca i pravoslavnog popa u nekakvoj šlampavoj mantiji i sa bradom). On će mu preneti sećanja na pozitivne i negativne stvari iz prošlog sveta, ali, što je još važnije, na emocije, na hrabrost, na opasnosti i iskušenja. Šok je poprilično bolan, ali će Jonas uvideti da je Community represivan svet, i da je na njemu da pokuša da ga razbuca i ljudima vrati sećanja, od njih ponovo učini ljude, a ne robote i sluge sistema.
U samoj izvedbi ima par simpatičnih detalja, film počinje kao crno-beli, a, kako ga gledamo isključivo iz Jonasove perspektive, sa njegovom obukom, sećanjima i emocijama, svet polako dobija boju. Sama sećanja su uglavnom ograničena na XX vek, pojavljuje se i neizbežni rat u Vijetnamu, što je detalj koji više govori o autorima filma i mentalnom sklopu hollywoodskih njuški nego o svetu u koji ga smeštaju. Osim dve duže scene sećanja, jedne vijetnamske i druge sa lovom na slonove, ostatak je dat u vidu “malickovskih” montaža, samo bez mogućnosti da one deluju efektno kao evolucija u The Tree of Life.
Drugi simpatični detalj je izbor glumaca za epizodne uloge Jonasovih “roditelja”. Ima li sarkastičnijeg postupka od dodeljivanja uloge majke koja upozorava na pravila ponašanja i čistotu jezika u maniru sektaškog vernika Katie Holmes, koja je i sama imala iskustvo sa sektom svog bivšeg muža Toma Cruisa. Uloga oca je prigodno dodeljena Alexandru Skarsgardu, naredniku Ledenom iz Generation Kill i vampiru Ericu iz True Blood. Njih dvoje su savršeni par sterilnosti američke distopijske varijacije na temu režima Crvenih Kmera u Kambodži.
Jeff Bridges, idejni vođa projekta i producent, ostvario je najbolju ulogu u filmu, u skladu sa svojom reputacijom glumca bez loše uloge. Njegov davatelj je umoran od sveta, pasiviziran, koloritan i mudar i Bridges to pokazuje na najbolji mogući način. Drugo veliko glumačko ime, Meryl Streep je ostala zarobljena u liku koji je ispod njenog glumačkog nivoa, koji je sterilan i dosadan od samog početka.
Sličan problem su imali i mladi glumci u ulogama troje tinejdžera. Brenton Thwaites bi po logici stvari morao biti glavna zvezda filma, ali mu to ne uspeva, što zbog veoma tipskog lika, što zbog veoma ograničenih glumačkih mogućnosti. On će poslužiti možda kao mamac za curice i ništa više. Odeya Rush i Cameron Monaghan su još i manje pamtljivi od njega, imaju još manje filmske kilometraže, a i likovi su im lišeni svake kompleksnosti.
Sve u svemu, The Giver nije loš film, pre bi se nazvao osrednjim. Gledljiv je, generički i nepamtljiv. Njegov problem je druge prirode: laje ispod pogrešnog drveta. “Old school” pristup će biti simpatičan gledaocima kojima će biti odbojna “young adult” tematika i obratno. Čini se da dolazi i u pogrešno vreme, kada ovakvi filmovi počinju da propadaju na blagajnama, dok će publika možda ispratiti neke stare franšize, ali se neće okrenuti novima.