2015.
režija: Simon Curtis
scenario: Alexi Kaye Campbell (prema memoarima E. Randola Schoenberga i Marie Altman)
uloge: Helen Mirren, Ryan Reynolds, Daniel Bruhl, Katie Holmes, Tatiana Maslany, Max Irons, Charles Dance, Antje Traue, Elzabeth McGovern, Jonathan Pryce
Neka je nova moda baviti se nacističkim zločinima po pitanju umetnosti i uopšte imovine ljudi. Valjda je to jedna od onih ostalih, nepotrošenih tema. I u tom pogledu je životna priča Marie Altman i Randija Schoenberga veoma neobična i značajna, ne samo glede nacista i njihove otimačine, nego i toga kako su čak i daleko posle rata zemlje nastale raspadom Reicha tretirale obavezu restitucije i obeštećenja prema žrtvama.
Prvo se upoznajemo sa naslovnom slikom, odnosno pravim imenom Portret Adele Bloch-Bauer br. 1 Gustava Klimta. Slavni slikar pita mladu bečku gospođu udatu za bogatog industrijalca zašto je nemirna i o čemu razmišlja. Ona odgovara da razmišlja o budućnosti. Na sreću ili nažalost, ona najgrozniju budućnost nije dočekala. Ali njena familija jeste. Neki su stradali, drugi su pobegli. I slika je, iako je njenim testamentom posle njene i muževljeve smrti (kao i sva njena imovina, uostalom) zaveštana javnim institucijama, u toku nacističke uprave oduzeta. Od tada je 60 i više godina stajala u dvorcu Belvedere pod drugim, lažnim imenom i predstavljala austrijsko kulturno blago.
Maria (Mirren) je za sudbinu slike saznala nakon smrti svoje sestre koja je još iza rata bezuspešno vodila prepisku sa austrijskom vladom. Godina je 1998. i Austrija ima novi zakon o restituciji, pa je komisija spremna da sasluša Marijin slučaj. U tu svrhu ona angažuje mladog Randija (Reynolds), unuka slavnog kompozitora i advokata koji je tek našao posao u velikoj firmi i koji se resitucijom baš i ne bavi. Očito su prevagnuli neki drugi argumenti, poput povezanosti njihovih familija još iz predratnog perioda i austrijskog života.
Randy je možda tipični mladi žutokljunac koji ne zna ništa ni o čemu, sa sve svojom majkom koja gnjavi preko telefona i obavezno trudnom suprugom (Holmes) koja ga bezrezervno podržava, ali Maria nije tipična slatka bakica koju se da preveslati i zastrašiti. Ne, ona zna šta želi, šta smatra svojim i za to će se boriti, kako protiv prepreka sadašnjosti, tako i protiv duhova iz prošlosti. Njih dvoje će se uz pomoć novinara-istražitelja (Bruhl) napaljenog na raskrinkavanje kripto-nacističkih tendencija modernog austrijskog društva tužiti i suditi sa državom i njenim institucijama, a Maria će se prisećati svojih buržoaskih predratnih i ne tako glamuroznih ratnih dana, što ćemo mi videti kao seriju flashback scena, uključujući i jednu obaveznu napetu sekvencu u kojoj mlada ona (Maslany) sa svojim mužem (Irons) beži od nacista.
Rekoh već, priča o tom sudskom sporu koji se povlačio kroz Ameriku i Austriju je izuzetno zanimljiva i sa pravne i sa etičke strane i već nam je prikazana u nekoliko dokumentarnih filmova. Problem sa ovim igranim je “hollywoodizacija”, oslanjanje na sve sama opšta mesta i beg od apsolutno svakog rizika. Dramatizacija je klimava i primerenija je nekakvoj TV dramuljini za Hallmark Channelnego za bioskopski film. Likovi su tipski. Njihovi dijalozi su tipski. Čak je na jednom mestu upotrebljena otrcana igra rečima Australija – Austrija.
Sve vrvi od relativno poznatih glumaca u ulogama koje mogu da odigraju i u snu, pa su zbog toga neupečatljivi. Ništa bolje nije ni sa onima koji imaju nešto veće uloge. Katie Holmes nije pokazala nikakav glumački napredak još od Dawson's Creek. Ryan Reynolds je potpuno bezizražajan. Daniel Bruhl unosi malo duha, iako je poenta njegovog lika u filmu sporna: taj novinar zapravo ne donosi ništa novo i za priču bitno, samo pruža moralnu podršku i govori podatke koje je bilo moguće iskopati na internetu (čak i u ona vremena) ili zaključiti dedukcijom. Helen Mirren je uobičajeno dobra i uspeva da nekako oživi Mariu, makar kao lajavu i neugodnu staricu koja je frustrirana što ne može da ostvari svoje legitimno pravo.
Film bolje stoji sa rekonstrukcijom događaja u Beču oko i posle aneksije 1938. godine i te neke flashback scene imaju u sebi nešto emotivne snage. Vizuali su odlični, a izbor hladne palete boja idealan. Curtis, koji se kalio na televiziji i snimio My Week with Marilyn(2011) očito ima dara da se bavi sa istorijskim sadržajem, makar na tom površnom nivou.
Pored toga, film ima i jednu zanimljivu tezu o nepromenjenosti austrijskog mentaliteta od predratnog perioda do sadašnjosti, te neke večite borbe progresivne i povremeno glasne manjine i oportune većine koja prihvata nepravdu kad god joj to odgovara ili makar ne ruši kolotečinu. Kao ni u slučaju Marijine priče i borbe za Klimta, ni ova teza nije pravilno poentirana i data je tek ovlaš. Umesto toga imamo “hammering” nepotrebnih i banalnih stvari. I zbog toga je Woman in Goldpolovičan film koji nije ni loš ni dobar i koji kao takav može biti zanimljiv samo onima koji o tematici nacističkih otimačina ne znaju baš puno toga.