2015.
Režija: Pavle Vučković
Scenario: Pavle Vučković, Jelena Vuksanović
Uloge: Slaven Došlo, Jovana Stojiljković, Miloš Pjevac, Tamara Dragičević, Jelisaveta Orasanin
Znamo šta su teme u savremenom srpskom filmu. Sa jedne strane, imamo limunade, populističke komedije i kostimirane drame namenjene pre svega domaćoj publici, a sa druge imamo festivalske filmove. Oni već znaju biti raznorodni, a u poslednje vreme uglavnom se bave zabludelom / izgubljenom omladinom i (potpuno krivim) potpornim tačkama koje ti mladi ljudi nalaze u društvu koje se raspada na sastavne delove, kao što su to Šišanje (Stevan Filipović, 2010), Tilva Roš (Nikola Ležaić, 2010), Varvari (Ivan Ikić, 2014) i novi, ovogodišnji Filipovićev Pored mene. Možda najprominentniji film iz tog vala je (za sada) Klip (Maja Miloš, 2012) koji je nagrađen na festivalu u Rotterdamu.
Panama se upravo naslanja na Klip, ali samo u najgrubljim crtama. Tema se čini sličnom, film se bavi seksualnošću i seksualiziranošću kod mladih i kulturom društvenih mreža i instant-komunikacije koja dovodi do instant-sparivanja, ali je milje potpuno drugačiji i potpuno atipičan za srbijanski film. Umesto očekivane socijale i jalove tlapnje o moralu i vrednostima, Pavle Vučković nam sa Panamom donosi univerzalne stvari: psihologiju i urbanu ljubavnu priču koja se može dogoditi i ponoviti uvek i svugde u našem vremenu i našem globalnom svetu. Zbog toga je Panama izuzetno značajan film za srpsku kinematografiju, a o tome da li je dobar se da raspravljati.
Naš protagonista je Jovan (Došlo), tipičan predstavnik beogradske više srednje klase (da, to postoji), pomalo blazirani student arhitekture koji se vratio sa pauze (verovatno iz inostranstva), i koji vreme provodi blejeći okolo, po gradu, na kompjuteru i na smartfonu, i koji stalno gleda kako da povali nešto. Posao i fakultetske obaveze otaljava, ozbiljna veza ga ne zanima, samo površne seksualne avanture. U tom smislu ima letnju opkladu sa svojim nezrelim prijateljem Milanom (Pjevac), svojevrsno mužjačko takmičenje u zavođenju. Ima i nekakvu kao devojku koja ga smara, Sandru (Dragičević), ali prema njoj je hladan i neprijatan.
Njegova situacija će se izmeniti kada u njegov život uđe Maja (Stojiljković), naoko fina devojka iz „stare beogradske porodice“ koja radi u knjižari i Jovana želi samo za sebe. Iako Maja pršti od seksualne energije, isprva se čini da Jovan manipulacijama i emocionalnim ucenama stvari drži pod kontrolom. Međutim, stvari nisu tako jednostavne. Maja možda nije tako fina kako se čini, niti tako monogamna i zaljubljena kako priča. I to će postati misterija i „mindfuck“ za Jovana, a psihološka igra natezanja s njom će ga voditi u opsesiju i ludilo...
Ukratko, film bi se mogao opisati rečenicom: „Frajer se tripuje da ga riba vara.“ I to ne bi bio ni pogrešan ni nedostatan opis, to je to što vidimo. U krajnjoj liniji, nebitno je da li ga zaista vara ili ga samo tripuje tragovima koje nemarno ili namerno ostavlja na svojim društvenim mrežama, jer zapravo pratimo kako se frajerov do tog momenta savršeno uređen, iako besadržajan život raspada na sastavne delove. I naslov filma, ime centralnoameričke države, doći će na naplatu tek pred kraj filma i biće možda prevara nad prevarama i iluzija nad iluzijama.
U psihološkom smislu, svi smo kroz to manje ili više prošli tokom odrastanja. Neko bi nam zavrteo mozak i ostavio nas u bunilu. Uporniji od nas i više puta. Sa distance se takve stvari čine beznačajnim i trivijalnim, ali onda je to bio naš ceo svet. Ako su neki imali sreće da kroz takvu situaciju ne prolaze, ne znači da ih ona neće pogoditi u zrelom dobu kad su ulozi veći, da ne pričamo o tome da se takve persone samozavaravaju da su na to imune. U tom smislu, Panama me je vratila u trenutke moje mladosti (i relativnog blagostanja, što je pomalo „besides the point“), kada mi se činilo da je ceo svet moj ili da će to postati.
Istini za volju, Panamaima dosta tipski scenario i dosta tipske likove, iako se Vučković kune da mu je većina toga došla nesvesno. Ta tipskost donekle olakšava posao glumcima jer se uglavnom zna šta se od njih očekuje i oni to odrađuju korektno. Njihovi zadaci su postavljeni precizno, što eliminiše mogućnost krupnih grešaka, ali istovremeno im smanjuje prostor da zablistaju. Vučković je, sa druge strane, dosta bolji reditelj nego pisac, i to dolazi do izražaja u pojedinačnim scenama i u igrarijama sa formatima. Ne treba smetnuti s uma da je on majstor kratkog filma i da već ima nagrade iz Cannesa, što je Panamiomogućilo poprilično atraktivno mesto za svetsku premijeru. Međutim, Panama je kao celina dosta slabija nego što je to po delovima.
U konačnici, ovo je potreban, ali tek osrednji do korektan film koji nikad ne udara dovoljno jako i ne ostavlja dovoljno jak utisak. Njegov problem nije, što će mu srpska publika zameriti, nedostatak specifično srpskog (ili beogradskog) konteksta. To mu je čak i jača strana i razlog zašto je potreban i inovativan u jednoj maloj kinematografiji. Njegov problem je što jednostavno nije poseban, ili makar dovoljno poseban po pitanju tih univerzalnih tema kojima se bavi.