The Suicide Theory

2014.
režija: Dru Brown
scenario: Michael J. Kospiah
uloge: Steve Mouzakis, Leon Cain, Todd Levi, Zoe de Plevitz, Mirko Grillini

The Suicide Theoryće vas za čas odvesti na krivi trag. Naslov zvuči kao tipski triler, a opis u jednoj rečenici asocira na crnu komediju. Bazično, ovo je film o odnosu ubice sa psihičkim problemima i njegove voljne žrtve, tipa koji pokušava da se ubije, ali uvek nekako ostaje živ. Čak i “running joke”, replika “Imate sreće da ste ostali živi” koju nekoliko puta u filmu izgovara doktor (Levi), radi savršeno, asocira na braću Coen i dodatno okreće film u crnohumornom smeru. U stvari, The Suicide Theory je drama, u svojim najboljim trenucima o odnosu dvojice temeljno sjebanih očajnika koji nose težak teret prošlosti i priča o neočekivanom, ali moćnom i iskrenom prijateljstvu. U onim slabijim postaje meandrirajuća pseudo-filozofska rasprava o odnosu slepe sudbine i slobodne volje.
Poremećeni ubica je Steven (Mouzakis), zapravo plaćeni ubica koji bez milosti likvidira svoje žrtve. Njegov problem je patološki strah od prelaska ulice, a uzrok tome je saobraćajna nesreća u kojoj je izgubio svoju ženu Annie (de Plevitz). Noću, on sluša operu i nosi njenu odeću i šminku. Voljna žrtva, prokletnik kome samoubistvo ne polazi za rukom, je Percival (Cain), nesrećni gay koji ne može da preboli nerazjašnjeno i, čini se, ničim izazvano ubistvo svog partnera. Percivalova teorija je da mu sudbina ne dozvoljava da se ubije dokle god ne raščisti sam sa sobom i dobije ponovo volju za životom. 
Steve će prionuti na posao, jednom, pa drugi put, pa treći, sve sa istim rezultatom: izranjavljan, Percival će se probuditi u bolnici, “srećan da je živ i da se izvukao samo sa povredama”. Cilj je, dakle, vratiti mu želju za životom, pa ga onda likvidirati. Naravno, u tom procesu će dvojica muškaraca, očajnika različitih po skoro svemu osim po svom tugovanju i usamljenosti, postati veliki prijatelji i podrška jedan drugom. Čak će si međusobno pomoći da prevladaju svoje strahove i fobije. To će trajati dok ne otkriju da su povezani i zajedničkom prošlošću, i što se tiče Chrisa i što se tiče Annie...
Naravno, film tu upada u problem jer se kači na neizbežnu, a tako jeftinu teoriju leptirovog efekta, uz već pomenuto naklapanje o sudbini protiv slobodne volje. Srećom pa film ne postaje didaktičan i popujući, ali je svejedno tema na nivou srednjoškolskih razmišljanja. To ide do toga da i radnja filma počinje da pati i oslanja se na obrat za obratom, jedan prigodniji i neverovatniji od drugog, u cilju da se pohvataju svi konci, onako šablonski i početnički.
Kao što je Percival imao sreću da ostane živ, tako i mi imamo sreću da do toga dolazi relativno kasno, u poslednjoj trećini filma. On se do tada drži relativno čvrsto, mada je raspad sistema nagovešten još pri početku, zapravo čim se pojave pozadinske priče njih dvojice. Kao da autori nisu imali strpljenja da sačekaju da ih naplate. Ono što nas spasava je to ko su oni u trenutku ovde i sada, na filmu, pred našim očima. Retko kad imamo priliku da naletimo na tako detaljne i slojevite filmske likove, toliko detaljne i slojevite da zaboravimo na to da su njihove pozicije u startu neverovatne. Zbog toga je The Suicide Theory prilično originalno i sveže filmsko iskustvo, a ne klon nekih uspešnijih post-modernih filmova.
Naravno, takvi likovi dosta zavise od glumaca. Leon Cain uspeva bez problema da izazove empatiju kod gledalaca ne koristeći se standardnim trikovima. Jednostavno mu verujemo, ma koliko ono što govori delovalo neverovatno. Steve Mouzakis je tek priča za sebe. Njegov lik je takav da bi ga jedan pogrešan korak odveo dovraga, u karikaturalnost sa jedne ili druge strane. On ipak uspeva da održi balans, gotovo nepogrešivo i sva je prilika da ćemo ga još gledati, možda čak i u Hollywoodu.
Treba imati u vidu da nam The Suicide Theory dolazi iz Australije i da ima još i nešto lokalnog šarma i lokalne bizarnosti. Ne treba smetnuti s uma i da je ovo film dvojice relativno novih autora bez prave afirmacije. Reditelj Dru Brown ima jedan opskurni horor iza sebe, dok je scenarista Michael J. Kospiah debitant. Trebalo je hrabrosti, vizije i mere da se napravi baš ovakav film. The Suicide Theory je daleko od savršenog filma, moglo bi se reći da je samo donekle dobar, ali u svojim najboljim tačkama pokazuje da se od ove dvojice autora može očekivati dalji rast i razvoj. A one slabije se valjda daju popraviti, uz malo truda i iskustva.