scenario i režija: Shion Sono (prema stripu Santa Inouea)
uloge: Tomoko Karina, Akihira Kitamura, Shota Sometani, Yosuke Kubozuka, Riki Takeuchi, Ryohel Suzuki, Young Dais, Nana Seino, Kikoto Sakaguchi
Distopijski Japan. Prestonicom vladaju potresi i anarhija, ljudi su skoro stalno na ulicama. Gradom upravljaju 23 “plemena”, odnosno bande, svaka od njih svojom teritorijom. Zajednički imenitelj za sve te bande je hip-hop kultura, ali njihovi stilovi i politike su varijabilne. Tako imamo žensku Gira Gira Girls bandu sastavljenu od “lolita” i “domina” i Masahino Saru bandu koja propoveda mir, prijateljstvo i ljubav, uz, očekivano, tradicionalne japanske nindže i klasične gangstere američkog stila. Svaka od njih je predstavljena i kroz “outfit” i kroz muziku.
Da, Tokyo Tribe je mjuzikl, lud, napet, akcioni, napucani, gangsterski. Imamo i MC-a, naratora (Sometani) koji nam objašnjava “setting” i dešavanja te jedne noći kada su sve bande zaratile. Imamo i čudne pojave kao što je devojka koja malo priča i upada u nevolju, Sunmi (Seino), i dečaka koji želi da učini svet srećnim (Sakaguchi). Imamo i njihove velike tajne i avanturu povratka kući i preuzimanja kontrole u ratu.
Je li neko pomenuo ranog Waltera Hilla, The Warriors (1979) i Streets of Fire (1984)? To bi bio približan opis, uz dodatak poslovične japanske bizarnosti. Zapravo, ništa manje nismo ni očekivali od Shion Sona (Why Don’t You Play in Hell, ima ga na blogu) i njegovih haotičnih, a predivnih vizualizacija, gomile detalja, trash naklona, elaboriranih zajebancija i konstantne napete akcije. Tokyo Tribe je film koji udara na vaša čula i zaokuplja pažnju, ne samo vrištećim detaljima, nego i pokretima kamere, masovkama, pričom i likovima.
Kad smo kod priče i likova, bilo bi tupo, ali svejedno moguće ovaj film posmatrati kao gangsterski ep sa dozom začudnosti. Takvi filmovi umnogome zavise od negativaca. U tom smislu imamo bandu Bukuro Wu-Ronz, agresivniju i bizarniju od svih, spremnu da preuzme vlast nad celim gradom. Njih vodi poludeli kanibal Buppa (Riki Takeuchi, karikaturalan do krajnjih granica), a uz njega su tu i njegov izblajhani pomoćnik Mera (Suzuki) i debilni sin Nkoi (Kubozuka), sva trojica, praćeni još gomilom “sidekicka”, preterani do krajnjih granica. Njihova primarna meta su “mrski hipici” Masahino Saru, ali zgaziće svakog na svom pohodu, pa ostale bande moraju da prevladaju razlike i suprotstave se ugnjetaču.
Rekoh već, Tokyo Tribe je pritisak na nervni sistem i sva čula, prepun detalja, maničan, lud i zabavan, sa pozadinom koja je možda i bitnija od onoga što stoji u prvom planu. Takav kakav je, nudi dva sata izuzetno bizarne zabave uz posvetu apsolutno kultnim filmovima. Topla preporuka ljubiteljima “japanizma” i kultnih filmova. Ovog haosa se možda nećete sećati u potpunosti, ali ga nećete ni zaboraviti tako lako. A japanski hip-hop je tek priča za sebe...