kritika originalno objavljena na monitor.hr
![]()
![]()
![]()
2014.
režija: Ole Giaever, Marte Vold
scenario: Ole Giaever
glavna uloga: Ole Giaever
Mogu reći da sam jedan od onih koji ne kapiraju baš najbolje celu tu fascinaciju prirodom. Mislim, nemam ništa protiv prirode kao takve, volim ponekad otići na izlet ili se prošetati s psom nekoliko sati, jedno popodne ili tako nešto, čak i prespavati u nekom kampu ili u automobilu ako baš moram. Samo u glavi moram imati da mi je civilizacija relativno blizu i da ću se u nju sasvim sigurno vratiti. Prosto, o civilizaciji i određenom nivou tehnologije sam ovisan, moj život je tako ustrojen i to je to. Uostalom, bez toga ne bih mogao da pišem svoje filmske kritike kod kojih se trudim da održim kontinuitet.
Evo, recimo, ovaj sada tekst pišem u graničnom području između civilizacije i prirode, na filmskom festivalu u Motovunu. Stvar je takva da signal na mobitelu moram loviti jer se pojavljuje tek tu i tamo (anti-reklama za jednog od hrvatskih operatera ili možda za jednog od kineskih proizvođača mobitela, ili za oboje), a interneta, neophodnog da pošaljem tekst svom uredniku, ima tek na određenim mestima. Ni festivalski život sam po sebi nije pesma, jer zahteva organizaciju i stvara stres. U gradu sa infrastrukturom se to sve nekako da izvesti, ali oni mali, zabačeni festivali u prirodi nas privlače zbog svoje atmosfere. E, sad, kako do njih doći, koliko ostati i kako otići su druge neke stvari koje zahtevaju još organizacije i podrazumevaju još stresa. Jedino što sigurno znam je da mi posle trećeg za redom treba odmor.
U toj situaciji preferiram veoma pasivni odmor koji se sastoji uglavnom od spavanja i aktivnosti koje možemo nazvati žvakom za mozak - gledanja glupavog TV programa, recimo serija. I tako barem nekoliko dana dok se ne oporavim. Neki u tim slučajevima savetuju prirodu i tu se slažem, reka ili šuma ne bi bile na odmet, čisto zbog mira i tišine. Međutim ima i onih genijalaca kojima mirno sedenje, sabiranje misli i gledanje u jednu tačku nisu dovoljni, pa onda prelaze po nekoliko desetina kilometara dnevno lupajući svojim nordijskim štapovima, bicikliraju po prometnim cestama, gube se po šumama i veru po planinama. To ventilira stres, kažu.
Možda to ventilira stres, ali i blejanje u prazno ga savršeno čisti, o spavanju na duge staze da i ne govorim, pa ne vidim neki hype oko toga. Uostalom, možda smo pod različitim stresom oni i ja. Možda je moj stres prijatniji jer radim najbolji posao na svetu, a možda kod njih nije u pitanju stres nego frustracija jer provode po 8 sati dnevno u nekakvoj kancelariji, što nikako nisu želeli, pa jedino kroz aktivnost mogu biti nasamo sa mislima. Možda nisu ni probali da budu sami sa sobom, a okruženi ljudima, možda jesu, ali im ne odgovara.
Raspisao sam se o svojim glupostima, ali za to ima razloga. Naime, Out of Nature, drugi film Ole Giaevera je upravo jedan od onih introspektivnih filmova u kojem je glavni glumac zapravo više narator svojih i autorovih meandrirajućih misli nego kakav aktivan lik. Martin, kojeg igra sam Giaever, je jedan od onih korporativnih dronova koji ne voli svoj posao i koga žena i dete kod kuće smaraju, pa jedinu utehu nalazi u fizičkim aktivnostima, ponajviše u vikend-odlascima u prirodu. Postavlja se samo pitanje je li to dovoljno da smiri njegovo nezadovoljstvo ili će ga svako odstupanje od plana (kao kad ga lovac omete u, da prostite, drkanju) gurnuti preko ruba provalije.
Ono u čemu je ovaj film efikasan je kontrast koji postiže između tog unutarnjeg haosa Martinovih misli i idilične, stabilne i nepokolebljive priroda. U tom smislu su kadrovi prolećno-letnje Norveške sa svim tim šumama, brdima, planinama i potocima apsolutno impresivni i čak primamljivi i meni, skeptičnom prema bespućima. Takođe, makar u ranoj fazi Out of Nature je nabijen humorom i manično montiran što gledanje nečega što je bazično monodrama (doduše u pokretu i sa ponekim prolaznikom) čini prihvatljivim i širokoj publici.
Problem se, međutim, skriva u tome što osim par bazičnih crtica tu nema puno toga, svakako ne materijala za dugometražni film, čak ni za tih 80 minuta koliko traje. Druga stvar je što introspekcija na filmu možda zvuči sjajno, ali je prokleto teška za izvesti. S tim u vezi, Martinova priča nam je itekako poznata, ali u jednom drugom, primerenijem formatu. Knjiga se zove Doppler, autor je Erlend Loe i savetujem čitanje. Plus-minus par detalja, film i knjiga se preklapaju, a u tom srazu pobeđuje onaj stariji.
Out of Nature je podigao puno prašine, ne svojom zaslugom, kada je uvršten na ovogodišnji FMFS i time razvukao granicu Mediterana, kako bi cinici primetili. Pa ipak, publika ga je primila dobro i po hrvatskoj se stvorio hype. Ja sam ga uhvatio u Puli i mogu reći da nisam impresioniran. Već sam to čuo, video, čitao, doživeo. Čak ni tih egzistencijalnih ili bolje rečeno egzistencijalističkih pitanja ne manjka na filmu. Neki drugi naslovi imaju i malo više stava, a malo manje “gimicka”.
I za iskupljenje obećavam da ću sledeći tekst biti manje introspektivan i da će biti o novom Terminatorukojeg sam uhvatio na pravom mestu za takav spektakl, u pulskoj Areni.