2014.
režija: Atom Egoyan
scenario: Atom Egoyan, David Fraser
uloge: Ryan Reynolds, Mireille Enos, Rosario Dawson, Scott Speedman, Kevin Durand, Alexia Fast, Bruce Greenwood, Aidan Shipley, Christine Horne
Otvoreno ću reći da mi je Atom Egoyan jedan od dražih filmskih autora. Da je napravio samo Exoticu (1994) ili samo The Sweet Hereafter (1997), već bi zauzeo mesto na listi autora čiji ću rad pratiti iz filma u film. A Egoyan je napravio i više od toga, snimio je ključne art filmove kako u svojoj ranoj karijeri, tako i kao zreo autor. Speaking Parts (1989), The Adjuster(1991) Calendar (1993), Felicia's Journey (1999), Ararat (2002), sve su to dobri filmovi. Negde od Where Truth Lies (2005), pristojnog noir filma koji koketira sa filmskom industrijom, Egoyanova karijera je u padu. Adoration(2008) nije bio baš uspeo pokušaj, a Chloe (2009) je neinventivni “šav na šav” remake francuskog filma.
U nepunih godinu dana, Egoyan je uspeo da me dvaput razočara. Devil's Knot sam od početka označio kao nepotreban film koji svojim lenjim i pogrešnim pristupom doku-drame ne iznosi apsolutno ništa novo na svetlo dana u slučaju koji portretira (“West Memphis Three”). The Captive je loš i pogrešan film na jedan potpuno drugi način.
Film ima temu koja od početka ostavlja emotivni dojam (pedofilski ring i otmica dece) i tipičnu egoyanovsku obradu – ispresecane priče o posledicama koje jedna takva otmica ostavlja na ljude koji su njome pogođeni. Čak je i odluka da film skače napred-nazad kroz vreme, iako rizična po pitanju unutarnje logičke povezanosti, ipak ispravna jer je i lirična i efektna. Ne smeta ni to što u principu od početka znamo ko je zločin skrivio, Egoyanu su bitniji efekti tog zločina. Tu onda nastupa “Prisoners efekat”, što znači da čim odgledate film i zanemarite logičke lapsuse što u radnji, što u karakterizaciji likova, i počnete da razmišljate šta ste zapravo odgledali, film se ruši kao kula od karata.
Ono što je spasavalo Prisoners, donekle spasava i The Captive: režija je vešta, scene nisu povezane hronološki koliko su unutarnjom dramom i raspoloženjem i efekat napetosti je zagarantovan. Drugi pohvalan segment je gluma koja je na zaista visokom nivou, ne baš kao u Prisoners, ali i glumci su iz, realno, nešto nižeg ešalona. The Captive nije nimalo dosadan ni beskrvan film.
Problem, kao i kod Villeneuvovog filma, leži u kriminalno lošem scenariju. Karakterizacija likova je kriminalna. Negativac (Durand) nema nikakvu motivaciju, samo je klovnovska pojava sa brčićima i tužnim pogledom koja reve operske arije. Priča sa stockholmskim sindromom koji je žrtva (Fast) razvila u zatočeništvu nikada nije objašnjena. Policajac (Speedman) se bez ikakvog zdravog razloga ponaša kao budaletina. Policajka (Dawson) ima srceparajuću pozadinsku priču i klasičan “Barbie” momenat na donatorskoj večeri. Jedino su otac (Reynolds) i majka (Enos) koliko-toliko karakterizirani likovi, ali ne vidimo ni izbliza dovoljno kako se to tačno njihova veza raspada posle otmice njihove kćeri.
Ako su generalne motivacije likova slabe, šta tek reći za njihove pojedinačne postupke. Zašto se omnipotentni tehnološki napredni pedofili zezaju sa time da vuku policiju za nos iz razloga čistog kurčenja, da špijuniraju roditelje, da otimaju policajku tako što joj sipaju drogu u piće (taj mit očito nije još razvejan, a stariji je i od filmske umetnosti), da nameštaju sastanak između otete devojke i njenog oca samo da bi njega ustrelili i ostavili na snegu? Primera tako proizvoljnih postupaka ima još u filmu, apsolutno narušavaju logiku, a mi ih trpimo zato što nam je tema dovoljno intrigantna i nadamo se da će autori povezati krajeve u jednu uverljivu krimi-misteriju. Ipak, nismo mi te sreće, The Captive je primer lenjog pisanja, ili možda veoma nategnutih i na kraju krajeva neuspelih metafora o ljudskoj perverziji.
Utisak je kao da na filmu imamo dva Egoyana. Jedan je pisac bez ideje koji je slavu stekao ne baš mozgolomkama, ali svakako pričama sa emotivnim nabojem, iz više uglova o kojima treba mozgati. Čini se da se sada zamorio i da bi voleo da napiše generički krimić ili dramu kakve je nekada pisao, samo ne može da se odluči šta. Drugi Egoyan je zanatski pismen i sposoban, rekao bih kreativan reditelj koji čini sve što je u njegovoj moći da popravi piščeve brljotine. Da takav reditelj snimi takav film, logično bi bilo pomisliti da je on tu unajmljen i da je tezgu odradio kako struka nalaže i da je upotrebio sve trikove koje ima u rukavu ne bi li takav kriminalni materijal izgledao pristojno na ekranu. Šta reći kada su takav pisac i takav reditelj jedna te ista osoba?
I sa kojom je idejom film poslat u Cannes da ima tamo premijeru? Egoyan je ipak ime i ako želi premijeru u Cannesu, on će dobiti premijeru u Cannesu. Publika je, zgrožena šlamperajem koji je videla, film ispratila sa negodovanjem. Osim Sydneya, koji se prijavio za prvu reprizu još pre premijere, ostali festivali na kojima je The Captive zaigrao ili će zaigrati su ipak iz nižih kategorija. Distribucija na američkom tržištu je neizvesna, premijere nema ni u najavi, iako film već igra u Kanadi i još ponegde. Čak su se franko-kanađani potrudili i smislili naslov koji više odgovara filmu – Captives, množina, odnosilo se to na neke ili sve likove u priči ili na one koji odluče da plate ulaznicu za kino.
Možda je Egoyanu potreban odmor od filmova, a i od pisanja. Možda bi mu prijalo da režira neki balet ili snimi dokumentarac o prirodi. Bilo kako bilo, ove godine su mu propala već dva filma, a sledeće godine izlazi još jedan, pod nazivom Remember. Verovatno mu je to poslednja šansa da povrati status relevantnog autora koji je imao kod publike i kritike. Ja ću, tvrdoglav kakav jesam, nastaviti da ga pratim kroz celu karijeru, ali sve nešto sumnjam da ću više ikada moći da mu napišem pozitivnu kritiku, iako to silno želim.