2015.
režija: Michael Steves
scenario: Gabi Chennisi, Michael Steves, Bubba Fish
uloge: Jennifer Laporte, Vincent Martella, Julia Aks, Shonna Major, Alicia Monet Caldwell, Taylor Clift, Rebecca Gail
Bill Gates je navodno rekao da ako želite da se neki novi posao završi, treba na njemu angažirati inteligentnu i lenju osobu. Pitate se zašto, ako su već glupi i vredni simbol produktivnosti i okosnica društva. Odgovor je jednostavan: pametan i lenj će upregnuti vijuge da pronađe najlakše i najelegantnije rešenje za problem, a ono će i kasnije biti upotrebljivo na duge staze. Elegancija je kvalitet koji se često zanemaruje čak i u umetnosti i umetnost zbog toga pati.
Od te marljivosti bez imalo elegancije pati i Clinger, dugometražni prvenac Michaela Steves koji je imao premijeru na ovogodišnjem Slamdacne festivalu i tamo oštro podelio kritiku i publiku. Jedna od prvih stanica na njegovoj evropskoj turneji je i Grossmann festival gde se predstavio publici iz regiona. Teško je reći šta je tačno u Clingeru pošlo po zlu, ali moj utisak je da su sama koncepcija i pristup duboko pogrešni.
U pitanju je horor-komedija na tragu indie-zombie ostvarenja poput Life After Beth. (FYI, ni taj film mi se nije naročito svideo.) Samo umesto zombija imamo duha. On je Robert (Martella), još za života vezana vreća i pritom jako je zaljubljen u svoju devojku, atletičarku Fern (Laporte). On je jedan od onih koji će čestitati svaku mesečnicu (pritom ne mislim na menstruaciju, nego na dvanaestinu godišnjice) i pritom kupiti plišanog medvedića, pisati bedne ljubavne pesme i slično. Baš kad ona reši da ga otkanta, on se po nesreći obezglavi. Fern se u situaciji ne snađe najbolje, pa fingira kako ga je volela, što će Robertu biti znak da se vrati kao “love ghost”. I mrtav će biti nepodnošljiviji i dosadniji nego što je to bio dok je bio živ. Uz pomoć svoje trenerice (Major) – bivše isterivačice duhova, sestre (Aks), roditelja, drugara i drugarica, Fern će pokušati da se odbrani od “duhovite” napasti i njegovih ortaka sa groblja.
Sa suptilnijom obradom i manje očitim forama (koje se manje oslanjaju na najstandardnije “trope” momente iz boljih i uspelijih horora i komedija), Clinger bi možda bio i pristojan film. Međutim, njemu inflacija dolazi glave. Majke mi, kao da u svakoj sceni pokušava da ispali barem po pet for a od kojih su većina jednostavne, nerazrađene, pokupljene odnekle ili prosto i jednostavno glupe. Da su autori poradili na kvalitetu umesto na kvantitetu, stvar bi izgledala bolje. Ovako sam dobio utisak kao da nas autori žicaju za malo jeftinog smeha, sličan onom kao kad neko ispriča loš vic, pa ponavlja “punchline” do iznemoglosti, grohotom se smeje i podguruje laktom. Kod humora se ne dobijaju utešne nagrade i poeni za pokušaje.
To, naravno, ne znači da se nisam nekoliko puta nasmejao, čak i glasno. Ovaj efekat se može objasniti poslovičnom ćoravom kokom koja ubode zrno. I tu nema veze jesu li fore dobre (ima ih par, uglavnom diskretnih, pozadinskih, poput natpisa na majici devojčice-duha bez ruku ili van toka glavne priče kao što je to lik Fernine sestre Kelsey i njenih poslovnih avantura), ili su kao i većina drugih glupe. Ponekad jednostavno legnu na pravom mestu, čak igrajući na suprotne stvari, odnosno očekivanje i iznenađenje. Problem je što će i njih autori izlizati u beskonačnom ponavljanju i jalovim pokušajima da naprave “running joke”. Druga dobra stvar u filmu je prilično vidljiva furka na Tromu i ostale velikane trasha. Ostaje otvoreno pitanje koliko je to posveta, a koliko jednostavno manjak originalnih ideja.
Verovatno je štos u tome da su autori imali materijala za kratki film, pa su ga kroz repeticije razvukli na celovečernji format. To je, čini se, postala praksa u filmskoj industriji i pokazuje kako je tranzicija sa kratke forme na “feature” zapravo jedna zeznuta stvar. Steves, Chennisijeva i kompanija u retkim trenucima pokazuju potencijal za pravu stvar. To je dobra vest, kao i to da već imaju ugovoren sledeći projekat. Privatno im želim svu sreću. A Clingerće ostati jedan od onih prvih pokušaja, ako prođe – prođe. Nije prošao. Mogu ga preporučiti samo serijskim gledaocima horor-komedija, za opušteno gledanje i brzo zaboravljanje.