2014.
režija: Yoshihiro Nakamura
scenario: Kanae Minato (prema sopstvenom romanu)
uloge: InoueMao, Ayano Go, Renbutsu Misako, Nanao, Kanjiya Shihori, Kaneko Nobuaki, Ono Erena
Prvo što vidimo je njeno lepo lice. Kako se kamera udaljava, vidimo kapi krvi koje izgledaju još jarkije i crvenije na njenoj beloj haljini. Negde u pozadini je i zgraište. Ona je mrtva, ubijena i “overena”, i o njoj pričaju na vestima. Ona je Miki Noriko (Nanao), 24 godine, zaposlenica fabrike sapuna i druge kozmetike i kućne hemije. Poslednji put je viđena kako prethodne večeri ranije odlazi sa zabave njene koleginice s posla, da bi ujutro njeno telo bilo pronađeno u nacionalnom parku.
Ona je, dakle, naša Snežana, iliti Snow White. Ali njeno ubistvo nećemo videti iz njene vizure. Bilo bi morbidno čak i za poslovično otkačene Japance. Naše “oči” pripadaju Akahoshiju (Ayano), televizijskom reporteru najnižeg ranga i revnosnom twitterašu i do njega će priča doći slučajno, preko njegove poznanice (Renbutsu), jedne od Norikinih koleginica. U njenom izlaganju, ona sumnju svaljuje na Miki Shirano (Inoue), a kao motiv navodi ljubomoru. Shirano je uostalom savršena za žrtveno jagnje, ona je jedna od onih čudnih, nekomunikativnih cura sa kojima se niko nikad ne druži.I izjave ostalih kolega se mogu bez problema uklopiti u takvu priču. Uostalom, posao novinara nije traganje za istinom nego za pričom. Ako vam to nije jasno, savetujem opetovano gledanje Gone Girl.
Štos je, međutim, u tome što je naš Akahoshi potpuno s razlogom reporter najnižeg ranga. Prvo, čovek je beskrupulozni šljam i zato bira što tabloidniji, senzacionalistički pristup. Drugo, ni u tom postupku nije baš najpametniji i najpromišljeniji, njegova priča je od početka do kraja prigodna i više kani uklopiti ili izvrnuti dokaze nego je promeniti. Njegove eskapade na Twitteru su kombinacija ta dva faktora, nemorala i gluposti, i brzo će ga uvaliti u nevolju. A ona počinje sa pismom jedne od prijateljica osumnjičene u kojem ona u potpunosti pobija tvrdnje sa televizije. Nekako će se Akahoshi izvući iz toga, jer je za svaku tvrdnju moguće naći kontra-tvrdnju, ali kada se i sama osumnjičena ispovedi preko pisma, misterija će biti razrešena, a Akahoshijev pad se čini neminovnim.
Zapravo, sama zapletena misterija oko ubistva je i ponajbolji deo filma, iako je fokus bio svugde drugde pre nego li na tom aspektu. Misterija je efektna pre svega zbog načina izlaganja i igrarija sa formatima fotografije (imamo i snimke nalik na televizijske, uz sve propratne grafike, kao i grafike modernih društvenih mreža). Posebno je upečatljivo da se svako “poglavlje” filma završava sa snimkom TV emisije kao svojevrsnom rekapitulacijom. U drugim slučajevima, ovakav pristup bi bio redundantan, i ovde je, ali samo donekle. Ne svodi se na ponavljanje onoga što smo već videli, već podvlači razlike između Akahoshijeve novinarske istrage i priče koju on sklapa vođen svojom ničim utemeljenom ambicijom.
Problem je u tome što je novinarska beskrupuloznost u suštini jedna potrošena i već ispričana priča i što na tom polju, koje je, po svemu sudeći, i centralna tačka filma, The Snow White Murder Casene donosi ama baš ništa novo. Sve smo to već videli i čuli, to možda jeste fino spakovano, ali je još uvek ispod naših podgrejanih očekivanja. Ni aspekt sa društvenim mrežama, što je relativno sveža, ali takođe u poslednje vreme (zlo)rabljena tema, nije posebno inovativan. Niti ćemo otkriti nešto novo, niti će film artikulirati ikakav sud o tom fenomenu dalje od floskula.
Konačno, nije The Snow White Murder Case loš film. Uopšte. Naprotiv, film je pratljiv i zbog zanimljivog pristupa čak i pamtljiv, i pre svega zabavan. Za svojih preko 120 minuta trajanja besprekorno drži pažnju. Problem leži u tome što su naša očekivanja već otišla nebu pod oblake, što zbog pomenutog pristupa, što zbog autorske ekipe iza filma. I reditelj Yoshihiro Nakamura i spisateljica / scenaristkinja Minato Kanae su izuzetno poznata imena u japanskoj pop-kulturi, i to poznata po inovativnim konceptima. Od njih dvoje smo ipak očekivali nešto svežije.