2014.
autori: Michael Dunaway, Tara Wood
Iz naše, kontinentalno-evropske perspektive cifra od 21 godine se čini “ćoškastom”. Neke druge, recimo 20 ili 25 godina su nekako “okruglije”. Cifra od 18 godina asocira na punoletstvo, na onu čarobnu granicu od kada dete, adolescent, kako god, postaje čovek, sposoban da vozi, glasa, samostalno radi ili kupuje cigarete i alkohol. U anglosaksonskom svetu stvari stoje malo drugačije, granica punoletstva je varijabilna, pa čovek može samostalno raditi i voziti sa 16, legalno ubiti čoveka (u ratu) sa 17, glasati sa 18, a prvo pivo popiti i prvu cigaretu (legalno) zapaliti tek kad 21 godinu. Čudno, ali istinito.
Linklaterova karijera je, prema stavu autora Michaela Dunawaya i Tare Wood, dogurala do punoletstva. Za granični događaj “rođenja” uzet je film Dazed and Confused. Linklater je stvarao i ranije, od ranih, polu-amaterskih radova do apsolutno genijalnog Slackera, ali je generacijski film Dazed and Confused, površno (i pogrešno) gledano tek varijacija na temu American Graffiti, ipak svojevrstan kamen-međaš u američkoj supkulturi, film koji su apsolutno svi pogledali makar jednom u životu. Njemu je i posvećeno najviše vremena od 78 minuta filma i jasno je zašto, osim svoje velike popularnosti, film je lansirao brojne glumačke karijere i stvorio tipičan lik za Matthewa McConnaugheya koji sa svojom južnjačkom, teksaškom karizmom i centralni gost na ovom dokumentarcu.
Naravno, film se ne bavi samo tim glumcem i tim filmom, iako su oni, hajdemo reći, njegove glavne zvezde. McConnaughey je igrao i u još nekoliko u dokumentarcu pomenutih Linklaterovih filmova. Tu su još i Jack Black i School of Rock, Linklaterov film koji je najviše zaradio, kao i Bernie u kojem je Black ostvario svoju najkompleksniju ulogu i “folksy” Billy Bob Thornton sa The Bad News Bears, i Keanu Reeves sa eksperimentalnim filmom A Scanner Darkly i neizbežni Ethan Hawke i Julie Delpy iz Beforetrilogije, filmskog serijala sa najmanjom zaradom, kako se kaže u filmu. (Ne ulazeći u tačnost, podatak je svakako zabavan.)
Ima tu i drugih gostiju osim Linklaterovih glumaca. Novinar Louis Black iz lista Austin Chronicle je imao cameo u Slackeru, pratio snimanje Dazed and Confused i Linklaterovu karijeru kao organizatora filmskih događanja. Na tom planu ovaj reditelj je učinio jedno malo čudo i od, u filmskom smislu, provincijalnog Austina načinio jednu od globalnih metropola indie filma. Tu su još i Linklaterove kolege Kevin Smith i braća Duplass koje je Slacker definitivno i nepovratno usmerio ka stvaranju filmova. Nekoliko sagovornika će za taj film reći da je jedno od najznačajnijih filmskih dela zbog svoje hrabrosti da realizuje ideju koja je svakome pala na pamet.
Zanimljivo je, međutim, čega u filmu nema. Nema Linklaterovog “magnum opusa” Boyhooda koji je još uvek bio u post-produkciji za vreme snimanja dokumentarca i o kojem se govori kao o “dvanaestogodišnjem projektu”. Nema ni samog Linklatera da “vrati” komplimente glumcima i saradnicima i kaže nešto o svojoj metodologiji rada. Iskreno, nije to ni nasušno za ovakav film, čak je i dobar štos. Uostalom, glumci sami govore o njegovoj metodologiji, svaki na svoj način, ali se slažu da Linklaterova genijalnost leži u tome da njegovi filmovi deluju kao čista improvizacija, iako su pažljivo i detaljno napisani.
Dakle, kamen-temeljac američke indie kinematografije je proslavio američko punoletstvo i neka mu je ovo poklon. Kao i većina dokumentaraca, ovaj se ne može gledati van konteksta, ali to mu nije mana. Zbog njega imam želju da se zatvorim u kuću i napravim dvodnevni maraton Linklaterovih filmova. Još jedna dobra vest je da je za sledeću godinu najavljen još jedan takav “rođendanski” dokumentarac. Tema će biti Quentin Tarantino (i pitam se hoće li on izdržati da se ne pojavi u filmu), a punoletstvo proslavlja Pulp Fiction. Gledaće se, naravno.