2015.
režija: John McTeigue
scenario: Philip Shelby
uloge: Milla Jovovich, Pierce Brosnan, Dylan McDermott, Robert Forster, Roger Rees, James D'Arcy, Angela Bassett, Frances De La Tour, Paddy Wallace
Ima tome već neko vreme, možda desetak godina, kako svako malo dobijemo film koji upada u kategoriju “euro-akcića” ili “globalnog trilera”. To je počelo sa Europacorpom i Lucom Bessonom, ali na taj trend se kače i mnogi drugi, Amerikanci, Britanci, Evropljani, nebitno. Filmovi su to u kojima se naš junak / junakinja preganja sa kriminalcima, teroristima, korumpiranim ili priglupim pandurima po nekoj od evropskih / svetskih metropola, a razlog za tu jurnjavu, pucnjavu i tučnjavu može biti bilo šta. Smislenost i formalna logika su tu više luksuz nego obaveza. Sad je došao red na London kao poprište ganjanja i na Millu Jovovich kao junakinju u centru pažnje.
A film zapravo počinje u Afganistanu u sceni koja deluje toliko van rute filma da će se uklopiti tek negde na dve trećine kao izuzetno kilavo objašnjenje / naplata. U njoj Talibani zarobljavaju pilota i strelca iz oborenog helikoptera, jedan od njih je niko i ništa, pa ga poliju benzinom i zapale, a drugog drže radi nekakve ucene. Nekoliko godina posle toga i u jednoj sasvim drugoj priči upoznajemo ekipu odeljenja za vize u američkoj ambasadi u Londonu. Njihov cilj je sprečiti teroriste da uđu na američko tlo i uigrana ekipa je upravo dobila “hotshot” pojačanje iz Washingtona, agenticu diplomatske službe Kate Abbott (Jovovich) koja će u kratkom roku otkriti sumnjivog sredovečnog rumunskog naučnika (Rees) kako pokušava da se domogne vize. Sad, on je istovremeno stručnjak za eksplozive i lekar opšte prakse koji ide na pedijatarsku konferenciju i to je sumnjivo, iako nije nimalo logično, ali koga briga za logiku. Naravno da je on deo međunarodne zavere i da ima lični motiv, a autori su verovatno smatrali da bi kakav ludi Rus ili fanatični Arapin bio malo previše očit negativac, pa eto ga rumunski doktor. Istočnoevropska post-komunistička gamad, to je valjda bila logika scenarija.
Naša Kate će biti u pravu, ali to će je uvaliti u nevolje. Moćna korporacija ili ko god će alarmirati britansku policiju i vladu, oni će, pak vršiti pritisak na ambasadu, ali Kate neće popustiti. To će joj na vrat natovariti nesposobnu birokratsku ambasadoricu (Bassett), korumpiranog nadređenog (Forster), nadrkanog i ne baš bistrog pandura (D'Arcy), kao i beskrupuloznog sadističkog bomabaša - plaćenog ubicu kodnog imena Urar (Brosnan) koji će je ganjati po Londonu. Kada većina službenika ambasade pogine u eksploziji bombe, ona će igrom slučaja biti par kuća dalje i ostati nepovređena i tako postati glavni osumnjičeni. Srećom pa ima dvoje kolega (McDermott i de la Tour) koji će joj bezrezervno verovati, a akcija će i nju i nas furati od silnih prepoznatljivih londonskih lokacija (da ne ispadne da je film sniman u Bugarskoj) do novogodišnje noći na newyorškom Times Square-u.
Ovakvih filmova bilo je masu, i to ne samo u poslednje vreme, od Three Days of the Condor (1975) preko The Fugitive(1993) do savremenih “neesonijada” u kojima nevino optuženi ili ugroženi junak beži od svih živih i dokazuje zaveru iza cele priče. Promena je jedino u tome što sada imamo ženu na toj poziciji. Čini li to razliku? Niti ne, jer umesto Mille Jovovich možemo tu zamisliti bilo kojeg glumca i glumicu. Ona čak nije prikazana ni kao neka akciona heroina, iako glumica svakako ima reputaciju jer se u pet nastavaka Resident Evil franšize peglala sa zombijima i monstrumima (šesti je u planu) i “vozi se” na ukupno dve fore: poznavanje lokalne geografije i zabijanje prstiju u oči negativcima kad je sabiju u kut.
Retke pozitivne strane filma su relativno kompetentna režija u čisto zanatskom smislu kada dođe do akcionih sekvenci. John McTeigue je u tom smislu veoma potkovan reditelj koji se praksirao kao asistent režije na The Matrix trilogiji i koji je debitirao sa V for Vendetta. Problem sa tim akcionim scenama je što su funkcionalne samo i isključivo van bilo kakvog konteksta i što su zapravo loše tempirane tako da je kraj svojevrsni anti-klimaks.
Zapravo, kompletan kontekst filma je problematičan jer ga se ne može uhvatiti ni za glavu ni za rep, a scenarista Philip Shelby ga menja kako mu je kada zgodno. Vizura se u roku od nekoliko minuta menja od izrazito kritičke prema američkoj vanjskoj politici i naročito birokratiji do već oprobanog udaranja u patriotske gusle. Tako ćemo u razmaku od nekoliko scena imati i teoriju da iz terorističkog napada na Kule Bliznakinje stoje interesi velikih korporacija koje su zaradile na zatvaranju i ponovnom otvaranju Wall Streeta (moram reći da je to pomak u odnosu na “zeitgeist” teoriju po kojoj je Bush skoro pa lično naredio terorističke napade kako bi ograničio slobode građana) i pohvale na sve spremnim američkim sigurnosnim službama koje su samo na teritoriji New Yorka sprečile preko 50 terorističkih napada.
Moram priznati da je Survivor zabavan na jedan nenameran, trashy način kroz tu svoju neuverljivost. Tome u velikoj meri pomaže transformacija bivšeg Bonda Piercea Brosnana u lika nalik na sadističke Bond-negativce sa malo do nimalo motivacije. Transformacija je dodatno pojačana maskom koju povremeno, bez ikakvog reda nosi u vidu tankih “švalerskih” brčića. Osim njega, koji je koloritan glumac i to demonstrira, i poneke akcione scene, te nešto nenamerno smešnih “one-linera”, dijaloga ili čak čitavih pod-zapleta, Survivor je zapravo mučno iskustvo. Postavlja se pitanje može li se uopšte gledati i kao propaganda, jer čak i propaganda mora biti u najmanju ruku suvisla.