Réalité / Reality

2014.

scenario i režija: Quentin Dupieux

uloge: Alain Chabat, Jonathan Lambert, Élodie Bouchez, Kyla Kenedy, Jon Heder, Eric Wareheim, John Glover, Matt Battaglia, Susan Diol, Michel Hazanavicius, Roxane Mesquida

Pored uobičajenog značenja, reč “reality” je u poslednjih deset-dvadeset godina dobila još jedno koje se odnosi na onu abominaciju od TV programa za dokone ljude koji gledaju druge dokone ljude dok ne rade ništa. Sa oba značenja se autor nadrealnih filmova Quentin Dupieux (Rubber, Wrong) poigrao u svom novom filmu, ali mu je dodao i treće. U filmu je Reality naslovna junakinja, a reč postaje (hipstersko) ime.

Ako me pitate da vam nekako približim film, ne znam kako bih to uspeo. Rekao bih puno toga, puno sirovih podataka, kao da film stilom podržava 80-te, da je smešten u Los Angeles i okolinu, ali da njegovi likovi govore francuski, da je apsurdan, da je prepun neočekivanih momenata i posveta drugim filmovima i autorima. Na kraju ne bih rekao ništa što bi potencijalnog gledaoca pripremilo za susret sa filmom. Možda je najbolji opis referenca na dva tipa filma, na višeslojne mozgolomke sa različitim nivoima priče (tu jednako upadaju i art filmovi poput Mullholland Drive i komercijalniji poput Inception) sa jedne strane i na hyperlink “sve je povezano” drame (Magnolia) sa druge. Dakle, centralni likovi iz jedne apsurdne priče u filmu će se pojaviti na rubnim delovima druge. Zapravo, pomislite na Davida Lyncha kako režira produžene i povezane Monty Python skečeve ili na Pythonovce kako rastavljaju i sastavljaju Lynchov film. Dobro, možda nije tako dobro kako se iz opisa čini, ali je svakako “vožnja” vredna vašeg vremena.

Devojčica Reality (Kenedy) je pronašla video-kasetu u utrobi vepra kojeg je njeg otac ulovio. Ono što ona ne zna je da je i ona predmet snimanja i to u snu. Nju snima pseudo-genijalni reditelj dokumentaraca Zog (Glover), i to čini dok Reality spava. Zog ima problema sa producentom Bobom Marshallom (Lambert) koji ga pritiska za rokove, ali se ovaj večito izvlači da treba sačekati momenat genijalnosti. Marshall je inače nervozan tip, od onih što stalno otvara i zatvara prozore, pušio bi, ali mu smeta dim, izlazi na balkon i ulazi unutra. Njemu sa bitnim “pitchem” dolazi Jason Tantra (Chabat), kamerman koji snima kulinarski show sa domaćinom Dennisom (Heder) obučenim u odelo maskote koji ima nevidljiv i neobjašnjih osip. Jasonova ideja je da bi snimio “genijalan” SF film na nivou ranog Cormana o zvučnom valu koji dolazi iz električnih aparata i ubija ljude, ali ga Bob uslovljava da mu pre toga donese snimak vriska “za Oscara”.

Naravno, mnogo veći Jasonov problem je što je taj film već snimljen, ili on to samo sanja kao što sanja dodelu Oscara za najbolji vrisak koju vode Michel Hazanavicius i Roxane Mesquida. Zapravo, nije nam baš najjasnije kako se likovi uklapaju u priču, ko je u čijem snu, a ko u čijem filmu. Zašto je Bobov kabinet čas u vili odakle on može pucati u turiste, čas u šumi? Zašto se Realitin učitelj (Wareheim) nasumično pojavljuje u ženskoj odeći? Šta petlja Jasonova žena, terapeutkinja Alice (Bouchez)? Gde nestaje Dennis?

Jedini pametan savet koji mogu dati je da se naviknete na apsurd i uživate u malim draguljima i metaforama razbacanim po filmu. Nemojte tražiti veliku poantu, ne pokušavajte sve povezati u jednu koherentnu sliku. Quentin Dupieux je naprosto takav tip, u njegovom nadrealizmu nema mesta za logiku. Jednom kad prihvatite njegova pravila igre, naći ćete dovoljno toga da biste uživali i da biste se nasmejali.

Opet, možda ja grešim. Možda je ovo film koji se mora više puta odgledati da bi se posložio, da bi se izvukla nit iz obilja šuma. To verovatno neću nikad otkriti. Reality je prikazan kao film iznenađenja na ponoćnoj projekciji na Crossing Europefestivalu u Linzu. Bila je repriza sutradan, ali imao sam drugi film na rasporedu. Zapravo i nema potrebe za preteranom analizom. Treba se samo zavaliti i prepustiti. Reality je film koji liči na vožnju u luna-parku: dok ga gledate, izgubićete orijentaciju, ali će iskustvo biti ugodno i zabavno.