Tomorrowland

2015.

režija: Brad Bird

scenario: Brad Bird, Damon Lindelof, Jeff Jensen

uloge: George Clooney, Britt Robertson, Hugh Laurie, Raffey Cassidy, Thomas Robinson, Tim McGraw, Kathryn Hahn

Moram priznati da sam bio izuzetno skeptičan prema ovom filmu. Nisu me toliko ubedile osrednje kritike i loš odaziv američke publike, što se može objasniti gužvovitim periodom na američkom repertoaru, koliko činjenica da iza projekta stoji korporacija Disney. U tom smislu sam “na neviđeno” Tomorrowlandčitao kao klasičan marketinški trik i “product placement”. Sam naziv filma nedvojbeno asocira na jedan segment u njihovim zabavnim parkovima posvećen SF-u. Možda je taj segment najbolji i najedukativniji od svih Disneyland gužvi (u Parizu je posvećen Julesu Verneu, tamo sam po prvi put video 3D i 4D, kao i 360° projekcije desetak godina pre nego što je to postao kino standard), ali svejedno sa tim stvarima treba biti oprezan.

Slamka spasa mi se ukazala u liku i delu dvojice glumaca, Georgea Clooneya koji je jedan od retkih stanovnika Hollywooda kome visina honorara nije primarni faktor u odlučivanju koju ulogu da prihvati i koji ume biti didaktičan, ali mu je prioritet da to čini za ispravnu stvar, te Hugha Laurieja koji je, budimo realni, jednostavno dobar glumac. Njih dvojica na platnu su garant da će makar njihove zajedničke scene biti zabavne, čak i ako ostatak filma bude dosadnjikav. Povrh toga, Tomorrowland je malo nekoherentan, ali sve u svemu pristojan film koji bih toplo preporučio vašim klincima-osnovcima.

Počinje standardno, ne tako daleka budućnost, civilizacija odlazi dovraga, požari, poplave, glad, beda, globalno zagrevanje, nuklearni rat i šta sve ne. George Clooney i neka ženska koju ne vidimo drže nekakav motivacioni govor kako je i zašto sve otišlo dovraga i usput se prepiru. Clooney je tu u svom nadrkanom modusu, ali je svejedno šarmer, dok je ženska pomalo iritantna i stalno ga prekida u priči.

Njegova replika kako budućnost nekada nije bila tako crna je idealan uvod za jednu prelepu flashback sekvencu na Svetsku Izložbu u Queensu 1964. godine gde upoznajemo Clooneya, odnosno Franka Walkera u dečačkoj dobi (igra ga Thomas Robinson) kao mladog i nadobudnog inovatora koji je došao sa namerom da pobedi na takmičenju. Njegov izum je “jet-pack” za koji se ne može baš reći da radi i kojem su potrebne određene prepravke. Iako cinični predsednik žirija (Laurie, na čelu mu piše “zlikovac”) nije blagonaklon prema njegovom izumu, misteriozna britanska devojčica Athena (Cassidy) mu daje značku koja služi kao ulaz u svet budućnosti u drugoj dimenziji. Sledi još jedna prelepa retro-futuristička sekvenca u stilu 60-ih sa “mono-rail” železnicom, platformama i “jet-packovima”.

Onda film menja fokus na žensku i tako upoznajemo Casey (Robertson), kćerku NASA-inog inženjera pred otkazom. Naime, lansirno postrojenje u Cape Canaveralu je pred rušenjem, a idealistična i optimistična Casey uzima na sebe zadatak da to rušenje spreči, zbog čega dospeva u zatvor. Tamo će joj Athena tutnuti značku i dati joj pogled u svet budućnosti koji se završava ukrcavanjem na svemirski brod. Potraga za značkom će je spojiti sa Athenom, kasnije i sa Frankom, sada starim i razočaranim Clooneyem, ali će im na vrat natovariti i “Men in Black” robote-ubice. Sve u svemu, za sve su krivi lenjost i pesimizam, a naša vesela škvadrica ima vrlo ograničeno vreme da spasi svet od katastrofe.

Nedostaci filma su očiti: predugo traje i previše meandrira, ali Brad Bird makar ima istančan osećaj za tajming pa na svakih toliko ubaci po neku akcionu scenu koja izgleda onako crtićki impresivno i razbija monotoniju. To meandriranje se oseća i u gomilama referenci, ne samo na filmske hitove (što je dobrodošlo), nego i na stanje savremenog sveta. Problem sa tim je što autori gube fokus i trpaju sve što stignu, apsolutno svaki aktuelni problem i za to nude jednostavno rešenje. U nedostatku boljeg rešenja, posežu za “bogus science” momentima bez pristojnog objašnjenja. To možda pali u sceni sa Eiffelovim tornjem, iako je pozadinska priča oko toga tupava da tupavija ne može biti, ali uglavnom ne prolazi.

Još jedan problem je koncept likova i kvalitet glumaca. Clooney i Laurie su predobri glumci za tako jednodimenzionalne likove. Clooney je tu u svom tipičnom modusu simpatičnog drkadžije, dok Laurie hvata elitizam i aroganciju u “Dr House” maniru, ali bez njegove genijalnosti. Britt Robertson služi više kao hostesa koja svojim izrazom lica poručuje da se treba diviti dostignućima tehnologije (zapravo kompjuterske animacije), a manje kao legitimna glumica (uglavnom je poznata sa televizije iz serija upitnog kvaliteta). Što se dece-glumaca tiče, mala Raffey Cassidy je sjajno precizna sa svojim likom, dok Thomas Robinson jednostavno nema dovoljno talenta za svoju ulogu. Sa epizodistima je, međutim, problem što su njihovi likovi takvi da ih je moguće odigrati i u snu i što efektivno imaju po scenu-dve, pa niti nemaju prostora da zablistaju.

Zapravo, suština Tomorrowlanda je da je preambiciozan i da zahvata preširoko. Istovremeno pokušava biti zanimljiv i deci i odraslima, pa ostaje negde na pola puta. U tom smislu, moram priznati da bi film bio bolji ako bi bio animirani (ne bih se bunio da ista glumačka ekipa posudi glasove animiranim likovima), da bi u tim okolnostima mogao ići brže i trajati kraće, pa bi u konačnici i budžet bio osetno manji. Uostalom, logika i postavka su dovoljno “crtićki” da bi to prošlo. Ovako je ni tamo ni ovamo, mnogo hteli, mnogo započeli i sve u tom smislu.

Opet, treba uzeti u obzir i koncept i kontekst filma. Odrasli gledaoci bez dece nemaju šta tražiti u ovom projektu, ali to je film na koji bih ja odvukao sve klince-osnovce iz susedstva. Nema veze što reklamira segmente u Disneylandu i nema veze što je didaktičan. Govori o pravim stvarima na razumljiv način i može poslužiti kao pravo mesto za ulaz i u svet nauke i u svet naučne fantastike. A pritom je i sladak. Ne kao Wall-E, ali svejedno... Uostalom, cinizam ide sa godinama i mora se zaraditi. Neka su klinci veseli i optimistični.