scenario i režija: Mariana Rondon
uloge: Samuel Lange Zambrano, Samantha Castillo, Beto Benites, Nelly Ramos, Maria Emilia Sulbaran
Venecuela. Zakrčene ceste i sirotinjski blokovi Caracasa. Vrućina i gužva. Dečak (Zambrano) i devojčica (Sulbaran) sede na terasi, verovatno njenoj, i ubijaju vreme gledajući susede i igrajući igru pogađanja. Pitaju se da li se možda drugi provode bolje nego oni. Zapravo, sigurno se neko provodi bolje nego njih dvoje. Njihove majke su prezaposlene, oni su prepušteni sami sebi, dosađivanju i dokolici.
I zato beže u svet mašte, a prava prilika za to je obavezno fotografisanje za školsku knjižicu. Devojčica, prirodno, želi biti princeza ili missica. Kovrdžavi dečak Junior, atipično, želi pozirati kao pevač sa ravnom kosom. I tu počinju njegovi problemi, pre svega sa majkom Martom (Castillo) koja se plaši da se mali razvija kao gay. Spoljni znaci su tu, mali pevuši i pleše i svaki slobodan trenutak koristi za ravnanje kose. To nju, siromašnu i večito u jurnjavi za poslom, baca u svojevrsnu homofobnu paniku. Opet, njena logika, ako pogledamo iz majčinskog ugla je besprekorna: svet je surovo mesto i siromašni gay dečaci ne prolaze najbolje. Sa druge strane, njeni postupci oslikavaju više prezir nego iskrenu brigu.
Mada, opet, ni Juniorova motivacija nije posve jasna. Možda samo iskušava sreću i provocira majku. Možda je ljubomoran na svog mlađeg brata koji od majke dobiva pažnju i nežnost. Možda su pop-muzika i pevači samo prolazna fascinacija i fantazija o lepšem i boljem životu. Možda sa lokalnim tinejdžerom visi samo zbog toga što ga on jedini tretira ljudski, a ne zbog zaljubljenosti u njega. Možda je opsesija sa ravnanjem kose uslovljena time što je to jedino što je dobio od pokojnog oca koji je bio beskoristan i dok je bio živ. U priči je još i baka po ocu Carmen (Ramos) koja njegove fantazije podgreva, što iz najbolje namere da dečko ne završi u kriminalu kao njegov otac, što iz sebičnih razloga.
Zapravo, previše je toga “možda” u ovom filmu i ništa nije sigurno. Sa jedne strane, to je intrigantno i realistično, dok je sa druge to samo nedorečenost ili možda nedostatak autorske hrabrosti i vizije maskiran u suptilnost i takt. U konačnici, utisak je da film ne ide nikuda i da samo gledamo nemogućnost dvoje glavnih likova da komuniciraju i prevladaju jedan minoran konflikt, dosta manji od krupnijih problema koji potresaju društvo.
S tim u vezi imamo i kontekst savremenog venecuelanskog društva, ekonomije i politike. Vreme je to oko Chavezove smrti, diktator je bolestan, ali još živ. Njegova raja moli Boga i prinosi mu žrtve, od benignih poput odrezane kose do mračnijih (kao vest da je jedan čovek ubio svoju ženu kako bi prineo žrtvu za predsednikovo zdravlje). Opet, i to je samo zanimljiva pozadina, ali ostaje nedovoljno razvijeno.
Sa tehničke i glumačke strane, Pelo malo je solidan film. Fotografija je impresivna i potpuno pod kontrolom u realističkom stilu. Tome treba dodati i odličan zvuk, od gradske vreve preko televizijskog trasha do jednako tako trashy muzike. Dvoje glavnih glumaca, a i većina sporednih su dovoljno dobri da nas privežu za sebe i da nam održe pažnju. Oboje imaju kompleksne i nezgodne likove, takva im je i međusobna dinamika. Zadatak je težak, ali ga ispunjavaju bez većih poteškoća.
Problem je u scenariju koji ne ide nikuda. Luk radnje je jedva vidljiv i iako osećamo eskalaciju sukoba, nemamo uvid ni u početak ni u kraj. Rekoh već, stvar je pristupa. Moj utisak je da film samo obigrava oko svoje teme ili svojih tema i ne posvećuje im se u potpunosti. Ako postoji nešto kao višak suptilnosti, Pelo maloje primer za to. Iskreno, nakon tolikih festivalskih i kritičarskih hvalospeva, očekivao sam više. Nije Pelo malo loš film, ali nije ni dobar.