2014.
režija: Shira Piven
scenario: Eliot Laurence
uloge: Kristen Wiig, Wes Bentley, James Marsden, Linda Cardellini, Joan Cusack, Jennifer Jason Leigh, Thomas Mann, Tim Robbins, Alan Tudyk
Nema sigurnijeg načina da ispadneš pametan u društvu mediokriteta nego da izjaviš da ne gledaš televiziju. U svojim i njihovim očima automatski postaješ Castaneda, Buddha na srebrnoj planini i glas Morgana Freemana u dokumentarcu o svemiru. Istini za volju, televizija ima sasvim dovoljno debilizama, realitija, nameštenih političkih pljuvačina, “info-tainmenta” i čega sve ne, ali... Dovraga, ima tu i pametnih stvari. Sami biramo šta gledamo. Moja generacija je odrastala sa televizijom i na televiziji, neki su ispali debili, neki su ispali normalni, kao uostalom i sve prethodne i sve naredne generacije. Čak su i procenti tu negde.
To, međutim, ne znači da televizija nije bila predmet sprdnje, ozbiljne rasprave i oštre satire, na filmu, a možda i na samoj televiziji. Network, Being There (Chance), The Truman Show, pa i recentni Nightcrawler (mada je tu televizija bila samo manji deo fokusa) neki su od naslova koji se bave time kako televizija naš svet pretvara u virtuelni. Welcome to Me se nadovezuje na određene aspekte svakog od njih.
Imamo i nimalo sladak prikaz uređenja televizijske stanice (Network, Nightcrawler). Imamo lika koji počinje da živi na televiziji i kroz televiziju (The Truman Show) i ta osoba je psihički poremećena. Ne u smislu The Truman Show, gde je dijagnoza glavnog junaka uslovljena time što živi u paralelnom svetu, niti u “forrestgumpovskom” smislu korisnog idiota kao što je to Chance, a iskreni da budemo, niti u smislu agresivne psihopatije Loua Blooma, junaka filma Nightcrawler. Međutim, sa poslednjepomenutim naslovom upadljiva je jedna druga slučnost: upotreba motivacionog novogovora, samo što umesto self-helpa menadžerskog i poslovnog tipa ovde imamo self-help gomilu gluposti sa dnevne televizije, Oprah-gluposti, visokoproteinske i niskokarbonske dijete, slaganje emocija po bojama i sličan “mumbo-jumbo”.
Dakle, naša junakinja je Alice Klieg (Wiig) i ona ima granični poremećaj ličnosti. Njen život je ceo sastavljen od rutine, “talk show” programe zna gotovo napamet, televizor nije ugasila 11 godina, stalno je u problemu i stalno joj je potrebna pomoć. Ima jednu prijateljicu (Cardellini), stare i lagano izgubljene roditelje, čak i bivšeg muža (Tudyk) koji joj pruža podršku. Ide na obavezne seanse kod psihoterapeuta (Robbins), ali ne uzima pilule koje joj je on prepisao, nego se leči svojom magičnom dijetom sa televizije.
E, da, i svakog dana kupuje srećku, što će joj se jednog dana isplatiti sa vrtoglavih 80 miliona dolara. Njen život se menja iz korena, seli se u hotel, bavi se isključivo sobom i pokušava da se ugura na lokalnu televiziju. TV stanica koju drže dvojica braće, Gabe (Bentley) i Rich (Marsden) je u problemima i prihvatiće njenu ponudu da ona dobije svoj dvočasovni “talk show”, gde će ona uređivati sve, od sadržaja do scenografije i gde će se baviti isključivo sobom, odigravanjem iskustava koja su je oblikovala, svojim mislima i osećanjima, svojim idejama i dijetama. Naravno, potpuno je logično da će se njen život na dva koloseka ubrzati do vrtoglavih brzina i da će se samo još opasnije približiti potpunom raspadu.
Naravno, tu imamo svu silu živopisnih televizijskih likova i frikova u publici. Gabe pokazuje iskreni interes za Alice, Rich misli samo na novac. Producentkinja Debbie (Jennifer Jason Leigh koja ne dolazi do izražaja) oseća eksploataciju, a šefica produkcije Dawn (apsolutno genijalna Joan Cusack) preuzima mentorsku, gotovo materinsku ulogu. Student (Mann) pasionirano prati emisiju i želi da napiše seminarski rad o njoj. Totalno ludilo.
Emisija kakvu vidimo u filmu je potpuno nepredvidljiva glede toka kojim će krenuti. U jednom trenutku će naša voditeljka-junakinja optužiti školsku drugaricu da joj je ukrala šminku, u sledećem će kuvati i jesti svoje čudne mesne torte, a u trećem će kastrirati svoje ljubimce. Da stvar bude blesavija, takva emisija je potpuno moguća i izvediva na današnjoj televiziji, i tu ne mislim samo na Ameriku. Tako nešto je moguće bilo gde. Potreban je samo ludak sa parama voljan da istresa i pretresa svoju privatnost. Odgvorni ljudi sa televizije će to prihvatiti u trci za profitom, a dokoni ljudi pred malim ekranima će to gledati kao finale Lige Šampiona.
Ironija sveta leži u tome da ludake bez novca i moći zovemo frikovima i od njih se sklanjamo kao od zarazne bolesti, a ludake sa novcem i moći zovemo ekscentricima, poštujemo ih i udovoljavamo njihovim hirovima. To je oduvek tako. Ludwig Bavarski je u svom ludilu gradio dvorce da se odvoji od sveta, mi ih danas posećujemo i divimo se količini ulupanog novca u genijalna rešenja za sumanute ideje. U njegovo vreme su ljudi drugačijeg društvenog statusa sa sličnim dijagnozama zatvarani u samostane i bolnice ili su nad njima vršeni eksperimenti.
Kad god se potegne pitanje psihičke bolesti, treba biti izuzetno obazriv u tretmanu jer zamke leže na sve strane. Možda priča skrene u eksploataciju, jeftini uvredljivi humor ili, još gore, tetošenje i patroniziranje. Možda se uguši u političkoj korektnosti i ostane prazna, banalna i besmislena. Zapravo, najteže je napraviti satiru koja će biti usmerena na spoljne uzroke i spoljne manifestacije nečije psihičke bolesti, koja će ići i u širinu i u dubinu u ispitivanju šta to dovraga ne valja sa ovim svetom, a koja će za svog protagonistu buditi makar minimum empatije, čak i kad je ovaj očito u krivu.
Ovde su to uspeli. Prvo, scenario je savršeno precizan i savršeno na mestu. Režija ga razigrava tamo gde je potrebno, podvlači i akcentira na pravim mestima. Ogroman posao su napravili i glumci. Galerija epizodista je ogromna i najčešće su u pitanju odlična ostvarenja. Tima Robbinsa je zadovoljstvo gledati kao psihijatra, kao i Joan Cusack u ulozi šefice produkcije. Ogromno priznanje je zaslužila i Kristen Wiig u glavnoj ulozi. Ona je pre svega komičarka, ali njen humor ne izvire iz očitih štoseva ili fizičkih gegova. Ona je ozbiljna i dozirana, u svakom trenutku ima svoj lik pod kontrolom i tačno zna kako da se postavi. Uostalom, pogledajte je u Hateship Loveship i sve će vam biti jasno, a u Welcome to Me je taj balans između komedije i drame dovela do perfekcije.
Welcome to Me je jedna izuzetno ozbiljna, višeslojna satira. Ovo je primer relevantnog i inteligentnog filma. Apsolutna preporuka.