2012.
režija: Goran Paskaljević
scenario: Goran Paskaljević, Filip David (po priči Filipa Davida)
uloge: Mustafa Nadarević, Predrag Ejdus, Nebojša Glogovac, Meto Jovanovski, Zafir Hadžimanov, Nada Šargin
Kritičarski posao dolazi sa jednom nezgodnom začkoljicom: ume da ubije radost gledanja filmova i uživanja u istim. Kada se film gleda “obično”, bez potrebe za preteranom analizom, često je njegov efekat jači nego kada se iz profesionalnih ili drugih razloga pazi na tehničke, dramaturške i druge detalje. Ipak, moram priznati, za neke filmove navijam iz sve snage da budu dobri i pre gledanja jer ih već u startu smatram dragocenim i potrebnim.
Jedan od takvih filmova je i za sada poslednji film Gorana Paskaljevića Kad svane dan. Nevezano za njegovu filmsku vrednost, njegova društvena vrednost je nemerljiva u srpskom i jugoslovenskom kontekstu jer se po prvi put hrabro i bez uvijanja hvata tabu-teme holokausta u Beogradu i pritom ukazuje na notornu istinu koju niko ne želi da čuje: dok su se nekima dešavale strahote, ostatak društva je “držao glavu dole”, “gledao svoja posla” i “mirno sedeo u kafani”. Danas se pitamo kako to da je baš Beograd bio prvi “judenfrei” okupirani grad, dok istovremeno ne vidimo ništa sporno u Milanu Nediću koji se za to pobrinuo. Sve je u redu dok to nismo bili mi. Sve je u redu dok ne dođu po nas. Trn u tuđem oku nam je uvek veći od balvana u našem.
Profesor muzike Miša Brankov (Nadarević) je jedan od tih običnih ljudi, čak se može reći da je dobar i plemenit. Pomaže amaterskim horovima i drži besplatne časove siromašnoj deci. Kao i za većinu drugih ljudi, i za njega je Staro Sajmište tek neki logor. To će se promeniti onda kada sazna da je on u stvari Miša Weiss, da su njegovi biološki roditelji upravo tu stradali i da mu je od njih ostala samo limena kutija sa jednom fotografijom i jedna nedovršena kompozicija. Naravno, on isprva ne veruje informacijama, ipak je ceo život živeo sa drugim identitetom, ali svejedno uzima na sebe obavezu da to delo dovrši i organizuje premijeru baš na Sajmištu i baš za pomen žrtvama holokausta.
Problem sa filmom leži u njegovoj epizodičnoj strukturi, neke od epizoda su potpuno na mestu i neverovatno efektne (kao onaj “flashback” na vreme okupacije, logor i kamion-dušegupku), dok su neke previše didaktične (izlaganje kustosice o sudbini beogradskih Jevreja, donekle i situacija sa sinom – karijeristom), a one koje povezuju holokaust sa sadašnjim stradanjem Roma ili sa problemima koje siromašni (ili recimo izbeglice kao svojevrstan kostur iz ormara ratne prošlosti) imaju u novom srpskom kapitalizmu su u najmanju ruku na dugačkom štapu jer porede specifične stvari koje se možda ne mogu tako lako porediti pošto svaka od njih ima svoju genezu. Naprosto, previše (za osnovnu temu) sporednih stvari i skretanja ima za samo 70-ak minuta filma, pa ta osnovna tema ne dolazi do izražaja onoliko koliko bi trebalo. Možda joj čak i fali razrade, pa su epizode očekivano rešenje.
Sa tehničke strane išlo se na umirenost, gotovo tišinu. To odlično deluje glede fotografije koja je odlična, asocijativna i efektna, kao i glede muzike, posebno u smislu naslovnog komada. Sa glumom se ipak u tom smislu preteralo, pa čak i obično sjajni Mustafa Nadarević nekako ispada ravan, blizu granice podglumljivanja. Ostatak glumaca uglavnom igra svoje tipske uloge u po nekoliko scena i to, čak i kad je na mestu, nije spektakularno. Iznenađenje je možda muzičar Zafir Hadžimanov, dok je Nebojša Glogovac očekivano odličan u svojoj ulozi sina – karijeriste. Opet, epizodičnost i fokusiranost na jedan lik tu povlači svoju problematiku.
Konačno, iako je Kad svane dan daleko od savršenog filma, treba ispoštovati Paskaljevićevu predanost da ispriča priču koju možda niko drugi ne bi i koju možda ne želimo da čujemo. On je uvek bio majstor da pronađe ugao i da velike teme gleda kroz sudbine običnih ljudi. Iako u određenim elementima film lagano pada i preti da ugrozi kompletnu sliku, Kad svane dan je makar zbog svoje teme izuzetno značajan film. Možda nismo ni svesni koliko.