2014.
režija: Rory Kennedy
scenario: Mark Bailey, Keven McAlester
Priča o Vijetnamskom ratu počinje na različitim mestima, poneka u zalivu Tonkin, poneka još sa Francuzima ili sa Japancima pre njih, ili opet sa Francuzima ili sa Kinezima, shvatate poentu. Međutim, sve priče o ovom ratu se po pravilu završavaju 1973. sa pariskim primirjem. Priča ovog dokumentarnog filma upravo tu počinje i dotični dogovor i dokument se naziva “remek-delom dvosmislenosti” od strane jednog ili više sagovornika. Taj dokument je predviđao opstanak podele po za to vreme stabilnom korejskom modelu na komunistički sever i pro-zapadni jug, uz mogućnost da se garant sporazuma (sa južnjačke strane SAD) umeša ako sporazum bude unilateralno prekršen. Narodu Vijetnama je ovaj sporazum nudio mir, a Amerikancima sigurno i časno izvlačenje iz rata koji je odneo previše novca i ljudskih života.
Naravno, nisu se svi povukli. Nazovimo američko prisustvo okupacijom ili asistencijom, to prisustvo nije činila samo bezlična vojska. Bilo je tu novinara, diplomata, vojnih misija, osoblja ambasade, poslovnih ljudi vezanih ugovorom... I oni su tu imali svoje porodice i prijatelje, žene i ljubavnice, često Vijetnamce i Vijetnamke. Imali su i mrežu saradnika. Onda se dogodio zanimljiv domino-efekat. Nixon, koga su Vijetnamci smatrali ludakom sposobnim za totalni rat, odleteo je nakon afere Watergate. (Biće da priče o ludilu nisu bile baš potpuno bezvezne.) Na njegovo mesto je došao dosta mekši političar Ford i on je podlegao pritisku javnog mnjenja kojem je bio pun kufer i rata i Vijetnama. Usledilo je zatišje pred buru koje je trajalo nekoliko meseci.
Onda su trupe Severnog Vijetnama prekršile sporazum i jurnule na jug gde su ih dočekale nejake i nespremne snage. U roku od dva meseca, komunisti su došli do Saigona, usput počinivši seriju monstruoznih zločina protiv poraženog civilnog stanovništva na jugu. Ljudi su surovo ubijani i zarobljavani. Evakuacija Amerikanaca i “ugroženih” Vijetnamaca (a bilo je tu raznih, od kuvara i šnajdera do vojnih lica i ministara) je odobrena kasno, suviše kasno i umesto velikim brodovima i transportnim avionima morala je biti obavljena helikopterima.
Film Rory Kennedy (poznata po slično intrigantnim dokumentarcima Ethelo životu svoje majke udovice sa jedanaestoro dece i Ghosts of Abu Ghraib o istoimenom zatvoru) bavi se evakuacijom i događajima koji su joj prethodili iz različitih perspektiva, američkih i južno-vijetnamskih (agresora sa severa nema iz opravdanih razloga), vojnih, političkih i civilnih. Tako u istom filmu imamo i Kissingera i tadašnjeg američkog ambasadora Grahama Martina i predsednika Forda i razne oficire i vojnike, ali i Vijetnamce, kako vojne i političke figure, tako i obične civile koji su se na razne načine dovijali da dospeju prvo u sigurnost ambasade, pa onda i u helikoptere. Od 2.800 ljudi koji su prošli kroz kompleks ambasade, bez puta u sigurnost je ostalo njih nešto preko 400 i oni su poslednje žrtve ovog krvavog rata. Izbeglo je, prema procenama između 100 i 200 hiljada ljudi, barem 70 hiljada njih iz Saigona.
Zanimljiva je i pozicija Rory Kennedy u celoj toj priči. Ona je analitična, ali nikako hladna. Ona ima želju da temeljno preispita još jedan u seriji zajeba zvanih Vijetnamski rat. Zanimljiva je i biografska činjenica da je njen stric John, američki predsednik, povećao vojno prisustvo u Južnom Vijetnamu, a da je njen otac Robert vodio predsedničku kampanju na anti-ratnoj platformi. Obojica su ubijeni u atentatima. Nijednog nije upoznala.
U haotičnoj situaciji kada je neprijatelj pred vratima i žedan krvi (ili osvete, svejedno), više nije pitanje šta je legalno, nego šta je ispravno. Argumenti svih su validni: rat je predugo trajao i previše koštao, postiglo se nije ništa, pa čemu dalje trošiti sredstva. Sa druge strane, ratno učešće podrazumeva i određene obaveze prema određenim ljudima, prijateljima i saveznicima koji su pod direktnom pretnjom. Zato su i najupečatljiviji detalji iz evakuacije uglavnom bili plod ličnih napora. Piloti su imali po 18 vezanih sati leta. Jedan tip je vozio ljude u kombiju u ambasadu. Vijetnamski piloti helikoptera su se sa porodicama i prijateljima spuštali na brodove, a kada bi ljudi izašli, vojska je gurala te helikoptere u vodu kako bi sledeći sleteli. Čak je i ona antologijska slika helikoptera na krovu i ljudi koji se tiskaju da uđu unutra, za koju se smatralo da se radi o ambasadi, zapravo slika jedne takve privatne operacije na krovu zgrade gde je stanovao šef CIA-ine misije pri ambasadi.
Stil filma je nepogrešiv za jednu takvu ozbiljnu temu koja je i vrlo konkretna, ali i sagledana iz šire perspektive. U pitanju je vrlo klasičan dokumentarac gde se “talking heads” smenjuju sa arhivskim snimcima uz tek nekoliko animacija. Najčešće su to rekonstrukcije izgleda američke ambasade i ilustracije pokreta na karti. Crvena boja koja se razliva po karti je retko kad bila prikladna kao u jednoj od tih animacija. Dodatni ugođaj stvara muzika koju potpisuje Gary Lionelli, dramatična, klasična, decentna i zlokobna istovremeno. Drugih intervencija nema, ljudi su pušteni da ispričaju svoju priču i njihova iskrenost postiže više efekta nego što bi bilo kakvo providno nabijanje napetosti i dodavanje stvarnih ili naduvanih zasluga autorima postiglo. Da, tu mislim na Citizenfour. Čak na neviđeno, Last Days in Vietnam je bio moj favorit za Oscara. Bio sam u pravu, Akademija se povela za dnevnom politikom i pogrešila.
Last Days in Vietnam nije samo lična priča, pogotovo ne američke devojčice koja je tada imala sedam godina, nego i nacionalna sramota i trauma, kao i slika šta sve nije valjalo u tom ratu. Na stranu međunarodno pravo i slovo zakona: Amerikanci su kao garant nezavisnosti imali pravo na intervenciju i 1964. i 1975. kada je Južni Vijetnam napadnut. Prvi put su to pravo iskoristili nepromišljeno i loše, drugi put ga nisu iskoristili, opet nepromišljeno i loše. Stradali su ljudi. Sa ovim filmom im je ukazano dužno poštovanje. Last Days in Vietnam je informativan, potresan, iskren i više nego potreban film čija se otkrića mogu primeniti i na svežije primere.