kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
U metalskim krugovima kruži priča da, kad god bi kultni američki „glameri“ Twisted Sister izvodili jedan od svojih većih hitova, Burn in Hell, nastup bi počeli s objašnjenjem da to nije njihova obrada norveškog sastava Dimmu Borgir, već da su norveški „blekeri“ obradili njih. Objašnjenje je sasvim logično, makar zbog toga što je ekstremniji norveški sastav „preuzeo“ stvar i preneo je u nove generacije poklonika žestoke muzike, ali i posve nepotrebno kada uzmemo u obzir da je vremenska razlika između verzija pesme celih 17 godina. Pesmu takođe ne bi trebalo mešati sa potpuno drugom pesmom istog naziva britanskih „hevijanera“ Judas Priest.
Nadajmo da se danski glumac, scenarista i reditelj Kristijan Tafdrup i njegov brat i ko-scenarista Mads neće morati da objašnjavaju da je Speak No Evil u originalu njihov film, a ne uradak kompanije Blumhouse i njihovog egzekutora Džejmsa Votkinsa, iako je razlika u godinama značajno manja, samo dve. Za razliku od muzike, stvari kod filmova ipak idu nešto drugačije, pa je izgledno da nećemo dobiti evropski arthaus žestoki rimejk američke komercijale, dok je kretanje u drugom smeru sasvim očekivana pojava. Za ovaj slučaj smo mogli da pretpostavimo kada je film braće Tafdrup imao premijeru na Sandensu gde je pobrao dobre kritike.
Dodatni šlagvort za metalski uvod odozgo je i to što se naslov filma pominje u pesmi. Ako već danski producenti nisu mogli i hteli da se „otvore“ za bilo koju od njenih verzija, američki su mogli je bi, tako ritmična i dinamična, bila savršena makar za foršpan. Nisu, i to je šteta.
Osnova priče je ista. Dve naizgled buržoaske porodice koje sačinjavaju po par roditelja i po jedno dete sličnog uzrasta upoznaju se na odmoru u Italiji i „kliknu“. U originalu su to danska i holandska porodica, a u novoj verziji američka bazirana u Londonu i britanska koja živi na farmi u Devonu. Kada holandska u originalu, odnosno devonska u rimejku, pozove onu drugu koja inače prolazi kroz bračnu krizu da im dođu u posetu, oni prihvataju. Idiličan vikend ubrzo postaje vikend iz pakla jer se domaćini ispostavljaju kao sirovi i čudni ljudi, a gosti, iako im instinkt to nalaže, nikako da pobegnu jer bi to bilo u suprotnosti s njihovim vaspitanjem koje nalaže pristojnost i kurtoaziju.
U novoj, američkoj verziji, Italiju „igra“ Istra, američki par Bena i Luiz Skut MekNeri i Mekenzi Dejvis, njihovu kći Agnes Aliks Vest Lefler, britanski par Pedija i Kjaru Džejms MekAvoj i Ešling Franćozi, a njihovog sina Anta Den Huf. Kao i Abel u originalu, i Ant je ovde nem zbog navodno urođenog deformiteta, odnosno nerazvijenog jezika. Dodatne razlike su i „žvakanje“ materijala za američku publiku zbog čega su Pedi i Kjara u startu postavljeni kao neposredniji, zapravo prostiji ljudi skloni provokacijama i skandalizovanju „publike“, veći akcenat stavljen na bračne probleme Bena i Luiz, starost dece i činjenica da su obe familije kulturološki bliže jedna drugoj nego što su bile u originalu.
Ponešto od tih izmena ima smisla i „pojačava“ rimejk u odnosu na original (recimo scena u restoranu je kod Votkinsa oštrija nego kod Tafdrupa, kao i implikacija da Agnes odbija da odraste, što ima naplatu kasnije). Ponešto je, pak, „spelovanje“ kako bi motivacija Bena i Luiz bila očitija, a njihovi likovi navodno utemeljeniji, a ponešto Votkins rešava sa samim opštim mestima poput razgovora o izvrtanju (ili očuvanju) kulturoloških razlika na temu odnosa do oružja, ekologije, vegetarijanstva i održive privrede. Potonjim se Votkins poigrava s citiranjem Pekinpoovog klasika Straw Dogs (1971) i rimejka istog filma Roda Lurija (2011), čime priprema teren za „svoju“ poentu i kapitalnu razliku između između svog i Tafdrupovog filma.
Dakle, u prvih sat i kusur vremena imamo utisak da gledamo manje-više isti film (čak ni preveden, likovi u originalu su takođe međusobno komunicirali na engleskom jeziku, logično), s tek ponekom sitnom izmenom. Ali sa završnicom Votkins zapravo obrće stvari naglavačke, čime ovaj rimejk spušta s nivoa nepotrebnog do nivoa sasvim promašenog i čak uvredljivog za svakog filmofila. Za početak, produžava ga za nekih petnaestak minuta, što je ovde još i najmanji problem.
Drugi problem je tek ovlaš pripremljeno žanrovsko skretanje i interno, i u odnosu na original. Votkins, naime, na osnovu psihološke drame u kojoj se podižu tenzije, pa ona prerasta u horor, kalemi još jedno dodatno skretanje prema trileru, i to izvrnute „home invasion“ sorte, pa nam postaje jasno zašto se, kao za štaku, uhvatio za Sema Pekinpoa. Na njegovu i našu žalost, rezultat dobacuje tek do Lurijevog rimejka.
Ali, zapravo, najveći problem kraja je njegovo usmerenje od šokantno-nihilističkog do ničim zasluženog i ničim opravdanog američki trijumfalističkog. Time se zapravo iz korena menja misija i poenta originala koji je pažljivo građen da nas protrese, da prodrma naše građanske stavove o imperativu pristojnosti i da nas natera na razmišljanje. I u tom smislu, nešto udaranja po opštim mestima toksičnog maskuliniteta ranije u svrhu pripremanja gledaoca zapravo filmu donosi više šteta nego koristi.
To se oseti na planu izgradnje likova koji postaju skoro karikaturalni, što glumce stavlja pod određeni pritisak. U tome najgore prolazi Skut MekNeri koji igra totalnog mlakonju. Za njim je njegova partnerka Mekenzi Dejvis koja ulazi u stereotip žene-majke koja zvoca suprugu da je mlakonja, a pritom permisivnim odgojem kćeri omogućava da svojom dečijom logikom vodi domaćinstvo. Zadatak Ešling Franćozi svodi se na to da nas drži u neizvesnosti je li ona prva Pedijeva žrtva ili mu je svestan pomagač. Makar se čini da Džejms MekAvoj uživa u svojoj ulozi sirovo inteligentnog ludaka, ali to je zapravo tip uloge u kojoj se škotski glumac i inače savršeno snalazi, a gledali smo ga i u „luđim“ izdanjima.
Inače, Džejms Votkins je zanatski pismen režiser koji može da odradi posao, što je već dokazao sa solidnijim „Blumhouse“ hororima Eden Lake (2008) i The Woman in Black (2012), pa čak i sa akcionim filmom Bastille Day (2016), ali svi ti filmovi su već bili tipski postavljeni, po tipskoj i jednostavnoj viziji. Ali da bi napravio smislen, čak upečatljiv rimejk, naročito nečeg atipičnog i kompleksnog kao što je to Speak No Evil, to ipak ne. Bilo je slučajeva uspelih „obrada“, prerada i rekontekstualizacija filmova, nije da nije, ali ova verzija Speak No Evil to nije i ne može da bude. Zapravo, čak je i uvredljivo da je tako nešto pokušao.