kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Ne može pogrešiti onaj ko otvori film sa The Number of the Beast, hevi-metal klasikom britanskog sastava Iron Maiden. Čak i oni koji nisu baš fanovi takve muzike već na prve taktove, da ne govorimo o momentu kad Brus Dikinson, Stiv Heris i kompanija, postaju svesni da je to jedna punokrvna himna.
Iako dolazi iz drugačijeg, pank i hardkor tabora, toga je svestan i američki nekada „indi“, a sada Netfliksov reditelj Džeremi Solnije. Nažalost, oni koji nisu pretplaćeni na navedeni „striming“ servis s monopolističkim ambicijama neće imati priliku da vide njegov peti dugometražni film Rebel Ridge u okruženju koje bi za tako nešto bilo optimalno – u bioskopu.
Čini se da je Solnije, krajnje ne-pankerski, izabrao sigurnost dotoka novca umesto rizika sa bioskopskom i festivalskom distribucijom koja mu je ranije, s filmovima Blue Ruin i Green Room, donosila uspeh, slavu, prestiž i prilike za dalji rad. Doduše, njegov prethodni film Hold the Dark isto je „čedo“ Netfliksove produkcije, ali je „strimer“ u tom slučaju bio „milostiv“ i pustio film na par festivala i u limitiranu kino-distribuciju, verovatno se nadajući pomenu u sezoni nagrada.
Sa Rebel Ridge, Solnije nije bio te sreće i zapravo je potegao kratku slamku: film je bez neke reklame izbačen na internet u špicu festivalske sezone, pred kraj Venecije i oko početka Toronta. Čini se, pak, da je to samo kruna problema ionako problematične produkcije koja je prvo zaustavljena izbijanjem pandemije, pa je posle u njenom toku došlo do iznuđene zamene glavnog glumca. Biće da je dobro da je film uopšte završen...
Dakle, pomenuta pesma dolazi iz slušalice bicikliste koji juri zabačenim drumom negde duboko na Američkom Jugu, sve dok se za njim u poteru ne uključi policijsko patrolno vozilo čije sirene on ne čuje, pa dolazi do zaustavljanja putem obaranja. Dvojica belih policajaca, Marston (Dejvid Denman) i Lan (Emori Koen), zaustavljaju crnog biciklistu Terija (Aron Pjer koji je zamenio Džona Bojegu), vezuju ga, prete elektoškovima i pretresaju, prilikom čega pronalaze vreću sa više od 30.000 dolara u gotovini koju zaplenjuju iako Teri ima uverljivo objašnjenje i odakle mu novac i za šta mu je isti potreban, odnosno na šta planira da ga potroši.
Iako nije nelegalno nositi veće količine gotovine sa sobom u Americi, postoji rupa u zakonu koja policajcima dozvoljava „građansku zaplenu“ na osnovu same sumnje. U tom smislu, Terijevo objašnjenje da je deo novca namenjen za kauciju za njegovog rođaka Majka optuženog za prekršaj posedovanja manje količine droge, a drugi deo za pokretanje zajedničkog legalnog fizičog posla, dolazi više kao otežavajuća, nego kao olakšavajuća okolnost.
Pritom, za razliku od Terija, Majk ima kriminalnu prošlost i ako dospe u zatvor, tamo će ga možda stići opasni ljudi od kojih se skriva, zato je Teriju jako stalo da ga što brže oslobodi. U svom pohodu on nema saveznika, osim što jedna službenica suda, Samer MekBrajd (Ana Sofija Rob, nekadašnja zvezda dečijih i omladinskih filmova), i sama svesna prevarantskih praksi korumpirane lokalne policije, želi da mu pomogne koliko može.
Teri, inače bivši marinac, ne boji se nikoga i pritom „poseduje specifičan set veština“, pa je spreman da uđe u sukod sa komplenom policijom predvođenom šerifom Sendijem Burnom (Don Džonson u praktičnoj reprizi uloge iz filma Dragged Across Concrete S. Krega Zalera). Igra moći i nadmudrivanja počinje i ona će ostaviti posledice po širu zajednicu koja je uglavnom ravnodušna prema nameštaljkama i žrtvovanju „malih ljudi“, naročito ako su oni stranci.
Osim pomenutih problema sa distribucijom zbog kojih Rebel Ridge neće zasijati u punom sjaju, drugi problem leži u njegovom suviše generičkom naslovu koji nam obećava „žvaku za mozak“ akcionog tipa. Čini se da Solnije od te etikete ne beži, čak se s njom namerno poigrava kombinujući kocepte originalnog Ramba i novijih „akcijada“ s Liamom Nisonom.
Štos je, međutim, što on sve to „pakuje“ u dugačak, skoro pa epski triler, a to čini na najbolji mogući način, savršeno gradeći likove i preko njih vodeći priču, dubinski ulazeći u problematiku situacije, taktički profilirajući, tempirajući i gradirajući akciju od prvog odmeravanja snage do prolongiranog obračuna za kraj. Doduše, za razliku od njegovih ranijih radova, nasilje u Rebel Ridge je manje krvavo i stoga prihvatljivije za široku publiku.
U ekstenzivnom scenariju nema trunke viška ili manjka, muljanja, odugovlačenja ili protrčavanja, a Solnijeova režija je pritom savršeno promišljena. Pomaže i to što je autor sam sebi montažer, pa na taj način kontroliše i ritam. Sjajan posao je napravio i sa izborom i vođenjem glumaca, jer Aron Pjer ima i prezentnost u kadru i harizmu kojom podseća na vestern-junaka spremnog da sam izađe pred barabe, a da pritom ne zaboravi na manire. Muku koju kao Samer kao žena koja se već sukobila sa zajednicom i iz toga izašla povređena možemo vrlo jasno videti u interpretaciji Ane Sofije Rob, dok je Don Džonson kao naručen za sirovu, ali ipak ljigavu zlicu. Izvrstan je i izbor sporednih glumaca koji se fantastično uklapaju u ambijent.
Iz navedenog je jasno da je Solnije majstor svog zanata i da je dovoljno pametan autor da se drži onoga što mu leži, u okviru čega eksperimentiše koliko može. Ako izuzmemo njegov prvenac dugometražni Murder Party (2007) koji je više bio horor i zapravo test primarno direktora fotografije u novoj ulozi, kao i test kreativne saradnje između njega i njegovog drugara glumca Mejkona Blera (Rebel Ridge je prvi u kojem se on ne pojavljuje ispred kamere, ali je kreditiran kao izvršni producent), svi Solnijeovi filmovi su zapravo trileri. Preciznije, ruralni trileri „backwoods noir“ sorte i, stoga, savremeni vesterni bazirani na njihovim arhetipovima. To važi i za osvetnički Blue Ruin (2013), i za ultra-nasilni Green Room (2015), pa i za epski, iako pomalo glomazni Hold the Dark (2018).
Možda je zanimljivije primetiti da je sa svoja četiri filma Solnije otišao na sva četiri kraja Sjedinjenih Država. Blue Ruin je bio smešten na Istočnoj Obali, Green Room na Zapadnoj, Hold the Dark na sever Aljaske, a sa Rebel Ridge je otišao na jug u Lujzianu. Ostaje nam da se pitamo u kom pravcu će ići neki njegov sledeći film, u prostor (recimo u centar, onaj mitski iz, na primer, American Honey Andree Arnold) ili kroz vreme (u prošlost, pa da dobijemo jedan pravi vestern-vestern). U svakom slučaju, autor je zaslužio da svaki njegov naredni film željno iščekujemo i da se možda nadamo da će nam se konačno ukazati u bioskopu.