kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Ovogodišnja igrana takmičarska selekcija Sarajevo Film Festivala bila je svetskim premijerama najsiromašnija u poslednjih oho-ho godina, kao da se ne radi o jubilarnom, 30. po redu izdanju najveće regionalne smotre filmova. Možda se programski tim baš zbog toga odlučio na proverene festivalske naslove iz regije koji su svoje premijere imali nedavno na festivalima u Kanu, Njujorku (Tribeka) ili Lokarnu, ili, pak, nešto ranije – u Berlinu. U takvoj konkurenciji, pobedio je film s najprominentnijom svetskom premijerom, u glavnom takmičarskom programu Kana. Cinici bi rekli, očekivano.
U pitanju je film Three Kilometres from the End of the World rumunskog prevashodno glumca, a sada i reditelja Emanuela Parvua. Reč je tu o tipičnom predstavniku Rumunskog Novog Talasa čije izdanke već dvadesetak i više godina pratimo po svetskim festivalima. Uz ipak nekakve stilske varijacije u odnosu na klasike Munđiua, Porumbojua, Kalina Petera Necera ili Pujua, teme Parvuovog filma očekivano su iste...
Mladić Adi (Ćiprijan Čujdea) prebijen je na povratku kući iz jedinog diska u zabitom selu na delti Dunava odakle je on sam i gde provodi letnji raspust nakon završene srednje škole u obližnjem gradu Tulči. Inicijalna reakcija njegovog oca (Bogdan Dumitrače, zvezda brojnih rumunskih filmova) je da je prebijanje zapravo poruka njemu da vrati dug lokalnom bogatašu, pa slučaj prijavljuje policiji, odnosno lokalnom šefu (Valeriu Andriuca) koji mu savetuje da proba da postigne dogovor.
Ali, kada dozna da Adi nije prebijen zbog očevog duga, već zbog svoje seksualne orijentacije (viđen je kako se ljubi s turistom iz Bukurešta), priča se okreće na drugu stranu... Svi bi u selu najrađe okrenuli glavu od problema homofobije i zataškali slučaj, a otac i majka (Laura Vasiliu) bi svog sina „izlečili od bolesti“, zbog čega upomoć zovu i sveštenika (Adrian Ticijeni) čije molitve liče na egzorcizam. Dok se svi trude da nekako „izbalansiraju“ situaciju kako se ne bi pročulo do grada, na Adijevoj strani stoji jedino prijateljica Ilinka (Ingrid Beresku), i to u skaldu sa svojim skromnim mogućnostima...
Homofobija, lokalna korupcija i toksični uticaj raspomamljene crkve standardna su tema savremenih rumunskih realističkih filmova i Three Kilometres from the End of the World tu nije nikakav izuzetak. U Parvuovom filmu čuju se odjeci klasičnih autora koji su mu svakako poslužili kao uzor. Razlika je prisutna donekle u miljeu (močvarna delta Dunava je prilično specifično područje), koloritu (leto zahteva žive boje nasuprot sivkastih kojima obično pribegavaju rumunski novotalasni autori) i načinu snimanja. Umesto kamere iz ruke koja prati protagonistu, ovde po pravilu imamo seriju dužih kadrova statičnom kamerom u nešto širem planu, što gledaoca stavlja na distancu i omogućava mu da sagleda celu situaciju.
Glumački, film je dobar, što se i moglo očekivati s obzirom da Parvu poznaje snimanje filmova i iz te perspektive. On glumce vodi sigurnom rukom i omogućava im da ostvare vrlo dobre uloge, dok je Bogdan Dumitrače, očekivano, impresivan kao otac koji se našao u nebranom grožđu po nekoliko pitanja. Valeriu Andriuca kao šef policije i Adrian Ticijani kao sveštenik uspevaju da ostvare pamtljive epizode, a mladi Ćiprijan Čujdea da izazove kod gledaoca empatiju za nepravednu sudbinu koja je njegov lik zadesila.
Opet, Three Kilometres from The End of the World ne donosi ništa posebno novo čak ni u sferi savremenog rumunskog filma, a o nekom globalnom planu je izlišno i govoriti. Sve smo to već videli, i to više puta, pa nema iznenađenja. Sasvim je jasno da Emanuel Parvu ovde puca zicere koje pogađa jer ih je zapravo teže promašiti. (Da li bi iko pri zdravoj pameti „navijao“ za ludog popa ili ljigavog šefa policije?) Zbog toga dobijamo solidan, dobro urađen film, ali ništa više od toga i ništa što bi zavređivalo festivalsku slavu.