kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Svojim već drugim filmom zaredom Danis Tanović otvara Sarajevo Film Festival. Pre tri godine tu je funkciju izveo s filmom Deset u pola, dok je ove predstavio svoj najnoviji uradak Nakon ljeta. Prvi zaključak koji možemo iz toga izvući je da je nekadašnji „oskarovac“ oko čijih su se filmova otimali veliki festivali sada malo smanjio ambicije i počeo da igra za regionalnu publiku, i to na domaćem terenu na kojem još uvek uživa visok ugled, nedavno čak i osvežen serijom Kotlina.
Ali, zapravo sličnosti između Tanovićeva dva poslednja filma sežu malo dublje od puke koincidencije ili igranja na očito da se njima otvara „domaći“ mu SFF. Za početak, i prethodnik i njegov naslednik su filmovi koji spajaju romansu, komediju i (melo)dramu uzdajući se pritom u lokalni (hm, lokalizovani?) humor mentalitetskog tipa oslonjen na neke od klišea. Shodno tome, oba filma zapravo igraju za širu regionalnu publiku željnu malo smeha, malo suza i malo sračunato iscimanih emocija, dok su za „široki svet“ oni uglavnom nezanimljivi u svojoj mehanici, a makar delimično neprevodivi u svom egzoticizmu.
Kako nam se nabrzinu smućkani, na prejakoj vatri i prebrzo ispečeni ćevapi u Deset u pola nisu baš svideli, možda bi bilo bolje da se pozabavimo „bevandom“ presečenom s tu i tamo nekom rakijom i dimom marihuane na plaži u Nakon ljeta. Za početak, recimo da je projekat pažljivije pripremljen, sniman u široj koprodukciji, produkcijski zahtevniji i uspeliji, te da ga njegova letnja „vibra“ čini popriličnim repertoarskim favoritom za kraj (ili malo posle kraja) letnje sezone po balkanskim prestonicama dok su uspomene na letovanje na moru još uvek sveže. U tom smislu, Tanović, kreativni tim i produkcijska ekipa tu imaju nužan sastojak za uspeh s kojim je teško uprskati – milje dalmatinskog otoka.
Na neimenovani otok (za koga je kao kulisa poslužio Prvić) dolazi naša protagonistkinja Maja (Anja Matković, Tanovićevo otkriće u Deset u pola, ovde i ko-scenaristkinja) s jasnom misijom: da dokaže kako je ona vanbračna kći pokojnog uglednika, kapetana Jakše, te da pokupi komadić nasledstva za koji misli da joj pripada. Kako taj proces može i da potraje poprilično, a neveliki smeštajni kapaciteti su u tom periodu kraja sezone popunjeni, ona nema izbora, nego da prihvati posao konobarice kod vlasnika jedinog ostrvskog „pojila“, a usput i gradonačelnika Iće (Goran Navojec).
Dok Ićin partner u raznim aktivnostima i jedini ostrvski majstor Nediljko (Mario Knezović) pokušava da joj „utrči u kazneni prostor“, Maja na radnom mestu upoznaje i polako se zaljubljuje u Sašu (Uliks Fehmiu), povratnika iz Amerike i pisca u pokušaju. Njega je na ostrvo dovukla nostalgija za bezbrižnim letovanjima u detinjstvu i mladosti, a kuća koja koju obnavlja služi kao metafora nedovršenih priča u životu. Ali Saša krije još nešto, što Maju tera da razmišlja kako da ne ponovi istoriju koju je već ispisala njena majka.
Osim toga, ne treba zaboraviti i na ćaknuti otočki duh u kojem su svetinje Devica Marija, Drug Tito, Hajduk i gazdin golf-autić, u kojem se sporovi između komšija vode oko toga čije krave pasu u čijoj tuđoj bašti, gde se policija koja mora da dođe s kopna ne zove da na površinu ne bi isplivale neke javne tajne, gde stara partizanka zna da pripuca ako čuje muziku koja je asocira na fašizam, gde u kafiću ide red partizanskih, red kubanskih i red „Bela ćao“, gde se stabljikama marihuane tepa „deca“, a piće s etiketom „eksperiment“ je bolje ne piti. Baš su šašavi ti ostrvljani!
Zapravo, dok je više komedija nego drama, romantična ili „čista“, odnosno dok može da egzistira u nabijenom tempu brzopoteznih humornih „provala“, Nakon ljeta je plitak i zabavan film. Improvizovana gluma po pravilu „u tipu“ pojedinih glumaca ima smisla, naročito u korelaciji s nepredvidljivom energijom Anje Matković čija „ruka“ na scenariju takođe pomaže. Ako se u obzir uzmu i fotografija Miloša Jaćimovića u kojoj se lagano lelujava kamera iz ruke može tumačiti kao preslika „fjakastog“ stanja uma likova, što domaćih, što došljaka koji su navike preuzeli, izuzetne produkcijske vrednosti, detalji koji dodaju na utisku autentičnosti i poneko „uskršnje jaje“, možemo pomisliti da smo konačno dobili jedan univerzalno dopadljiv letnji hit koji uglavnom cilja na odraslu, iako ne nužno zahtevnu publiku.
Nevolja je u tome što Tanović taj tempo ne može da isprati, a još manje da ga prevede u jedan sasvim drugi žanrovski ključ melodrame, pa film od polovine počinje da liči na „sapunicu“ gde se preostalo humorno „gorivo“ deli na porcije taman dovoljne da se prethodno razgaljeni i zabavljeni gledalac ne smori. Tu su čak i glumci ostavljeni da se snalaze sami sa sobom jer se stiče utisak da jake emocije dolaze iz eksternog izvora (scenarija), ali ne i iz organskog razvoja likova i odnosa među njima. Ponovno pojačavanje tempa i humora u završnici pomaže taman toliko da se sve privede kraju.
Na kraju, Nakon ljeta je gledljiv film koji ne dostiže svoj puni potencijal da postane urnebesno zabavan ili da gledaocima nakon njega bude puno srce. Šteta, jer je početak obećavao ipak nešto više od toga.