kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Drugi film, osvajač nagrade publike na Grosmanu, pak, dolazi iz ponajveće evropske kinematografije u kojoj ni žanrovski pristup nije nikakva egzotika. Doduše, autori filma The Soul Eater, Žilijen Mori i Aleksandar Bustiljo poznatiji su po radu u ekstremnijim žanrovima, kako u domovini (gde su bili i ostali jedni od češće citiranih autora Novog francuskog ekstremizma), tako i u Americi, gde su snimili „prikvel“ Leatherface.
The Soul Eater je ipak triler, i to od „proceduralne“ sorte, iako u sebi poseduje elemente gadosti i prepada karakteristične za horor-opus autorskog dvojca. U planinski gradić na istoku Francuske dolazi žandarmerijski inspektor Frank de Rolan (Pol Ami) da istraži slučajeve nestanaka i verovatnih pogibija dece. Uporedo s njegovim dolaskom, u gradiću počinju da se dešavaju brutalna i neobjašnjiva ubistva određenih meštana, što istražuje lokalna inspektorka Elizabet Gvardijano (Viržini Ledojen), dok vesti poručuju i o padu sportskog aviona na neprijaveljnom putovanju usled loših vremenskih uslova. Oboje istražitelja imaju svojih problema o kojima baš i ne govore, ali se udružuju kako bi razrešili slučajeve koji mogu biti povezani. Usput će otkriti veliku i mračnu tajnu malog i zabitog grada...
Trilera ovog tipa zaista ne manjka u francuskoj kinematografiji, a Morijev i Bustiljov uradak svakako ne spada među najkompleksnije u smislu zapleta. To, međutim, nije nedostatak, budući da autore ne opterećuje s otplitanjem onoga što je tim scenarista koji je adaptirao izvorni roman zapleo. Ostavlja im, međutim, prostora da se poigravaju sa skretanjem atmosfere prema mračnijoj i hororičnijoj, što smo od njih mogli i da očekujemo, ali i za rad s glumcima u kreiranju specifične dinamike delimičnog poverenja i saradnje koja je više proizvod nužde nego želje. Konačni rezultat je dobar film koji čak nije ni „gađao“ neku izuzetnost.