2013.
scenario i režija: Shion Sono
uloge: Jun Kunimura, Shin'ichi Tsutsumi, Hiroki Hasegawa, Fumi Nikaido, Gen Hoshino, Tak Sakaguchi
Snimanje filmova na Dalekom Istoku i na Zapadu nije ista stvar. Drugačija je dinamika snimanja i drugačiji su prioriteti. Film godišnje na Zapadu se smatra priviligeijom koja je često namenjena samo autorima sa reputacijom i godinama iskustva čije ime samo po sebi privlači sponzorska i investitorska sredstva. Na Istoku, posebno u Japanu, nekoliko filmova godišnje nije nikakav naročiti uspeh. U jednom slučaju važna su sredstva i tehnička upeglanost, u drugom se snima sa manje sredstava raspoređenih na više projekata, a sve to prati određeni low-fi šmek.
U takvoj situaciji iznimno je važno paziti na zamke štanca i uvek imati sveže ideje. Shion Sono je jedan od izuzetnih autora čiji filmovi variraju od hiperaktivnih komedija, preko uvrnutih drama do žanrovski ispoliranih trilera, akcija, pa čak i horora i SF-a. Sa Why Don't You Play in Hell se vraća počecima svojeg filmskog dela i opštim mestima na razvojnom putu japanskih filmaša, uz puno citata svojih uzora na Istoku i Zapadu.
U pitanju je posveta amaterskom filmaštvu nalik na kino-klubove, samo, pošto je u pitanju Japan, ovde imamo bandu koja na super-8 kamerama snima tuče, akrobacije i akciju. Sebe nazivaju Fuck Bombers, klanjaju se imaginarnom bogu filma i želja im je da snime ultimativni gangsterski akcioni film. Njih predvodi Hirata (Hasegawa), na raspolaganju su mu dvoje kamermana i buduća akcijska zvezda Sasaki (Sakaguchi).
Istovremeno se odvija rat dva yakuza klana. Napadači iz jednog su pokušali da napadnu šefa drugog (Kunimura), ali su kod kuće zatekli samo njegovu ženu, veoma veštu sa nožem. Na prizorište zatim dolazi njegova kćerka Mitsuko, zvezda reklame za pastu za zube. Na krvavov podu kuće u glavi jednog od napadača (Tsutsumi) se razvija fascinacija devojčicom.
Deset godina kasnije, klanovi i dalje ratuju, a Mitsuko (Nikaido) je sada glumica sa manjim ulogama koje uglavnom obezbeđuje njen otac. Ona je opasna i uvrnuta ženska sa puno volje i stava, spremna na sve osim na male uloge. Zbog toga ona beži sa snimanja koje njen otac priređuje kao poklon majci za izlazak iz zatvora i pronalazi šmokljavog Kojija (Hoshino) da joj glumi dečka. Kada ih očevi gangsteri pronađu, ona će smisliti laž da je Koji filmaš koji će napraviti film samo za nju. Gangsteri postaju filmska ekipa ispred i iza kamere, ali je svima potreban neko ko se zaista razume u film, makar sa amaterske strane. I tako se dve linije radnje prepliću i nastaje pičvajz, film u filmu sa gangsterima koji vitlaju mačevima i pištoljima i spremni su da se međusobno poubijaju u svrhu filma.
Na stranu ovako blentava priča sa preteranim i često antipatičnim likovima, što ludim, što skoro retardiranim, koji uglavnom urlaju i stvaraju buku. Na stranu i nekoliko vrlo očitih namiga u detaljima, recimo žuti “Kill Bill” triko koji nosi glumac ili muzički hintovi. Prava vrednost ovog filma je njegova iskrenost i promišljenost i odnos do filma kao umetnosti. Ima nečeg simpatičnog u zaluđeništvu Fuck Bombersa, u bezumnoj, malo verovatnoj akciji izvedenoj bez dublera iz filma u filmu na kraju, u stereotipu opasne ženske i smotanog dečka koji se u nju zagledao. Ima nečeg i u filmskom nasilju.
Why Don't You Play in Hell je, i pored svoje šabloniziranosti, jedna divna posveta filmskim počecima i optimizmu. Sono dolazi iz takvog miljea, pogledajte samo njegov Bad Movie (1995) i na jedan veseo način prenosi svoje utiske novim generacijama filmaša. Mnogi su upravo počeli sa trashom i bez budžeta, pa su daleko dogurali. Zapravo, drago mi je da sam ga otkrio.