kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Ima tome nekih mesec dana otkad je Sidni Svini postala predmet kulturnih ratova između levice i desnice, prvo u američkim, a onda i u ostalim anglofonim medijima. Povod je bio njeno pojavljivanje u skeču emisije SNL u kojem je igrala konobaricu lanca kafića Hooters. Akcenat je, naravno, bio na njenim prirodno velikim i oblim grudima koje se komentatori skloni desnici proglasili za lek protiv takozvane „woke“ ideologije, pa se podiglo celokupno levo i desno „međumrežje“ da se svađa po sistemu: „e, jeste – e, nije!“
Dokoni popovi i jariće krste, kao što su to vazda i činili, a Sidni Svini je na tu temu mudro ćutala i možda pasivno koristila svu tu halabuku u svrhu promocije svog najnovijeg filma, potencijalno kontroverznog naslova Immaculate. U pitanju je horor smešten u okruženje katoličkog samostana koji sa sobom potencijalno nosi nešto „oružja i municije“ upotrebljivih u navedenim kulturnim ratovima. Svetsku premijeru je doživeo na kultnom SXSW festivalu u Ostinu, a u američkim bioskopima se pojavio u isto vreme kao i još jedan horor, The First Omen. Dok je potonjem glavni adut to da egzistira u okvirima (nekada) kultne franšize, predmetu ovog teksta je glavni adut upravo njegova glavna glumica.
Sidni Svini je svakako glumica u usponu. Inicijalno je slavu stekla na televiziji igrajući u serijama The Handmaiden‘s Tale, Sharp Objects, Everything Sucks!, The White Lotus i, naročito, Euphoria, odakle je krenula u pohod na filmove. Odigrala je malu ulogu kod Tarantina u Once Upon a Time... in Hollywood, a ubrzo su usledile i glavne u horor-drami Nocturne i potcenjenom erotskom trileru retro-štiha The Voyeurs. Tokom prošle i ove godine se popela do statusa vrlo „bankabilne“, možda i najveće filmske zvezde ovog trenutka, i to ulogama u najrazličitijim ključevima i tipovima filma, od političke doku-drame Reality o kojoj smo na ovim stranicama već pisali, preko romantične komedije Anyone But You do ne baš najuspelije superherojštine Madame Web.
Dok se molimo da nam se negde ukaže nezavisna krimi-komedija Americana, možemo da se pozabavimo hororom Immaculate. Za njega je scenario napisao relativno nepoznati Endrju Lobel, a režirao ga je Majkl Mohan koji je sa Svini sarađivao i na seriji Everything Sucks!, ali i na filmu The Voyeurs. Na ovom mestu možda ne bi bilo loše ukazati na praksu ponavljanja saradnje mladih i nadolazećih glumica s rediteljima u koje imaju poverenja, što može, ali i ne mora uroditi plodom u smislu ponavljanja uspeha, kako komercijalnih, tako i onih manje merljivih, umetničkih.
Film se otvara prologom u kojem ne vidimo Sidni Svini, već njenu i Mohanovu koleginicu iz serije Everything Sucks! Simonu Tabasko. Ona igra opaticu koja od nečeg manično beži, sve dok je ne dostignu četiri starije koleginice obučene u zloslutne crvene mantije i živu zakopaju, pozicionirajući Immaculate čvrsto u pod-žanr zvani „nunsploitation“, iliti eksploatacijski film s opaticama.
Sidni Svini se pojavljuje kao američka opatica Cecilija koja dolazi da se zaredi u italijanskom samostanu koji služi kao ustanova za palijativnu negu za ostarele opatice. Iako se svi, od policije do osoblja samostana čude šta tako mlada i lepa devojka traži na takvom mestu, a neki čak pokušavaju da joj razbiju romantične fantazije, ona ne samo da prihvata svoju poziciju, već i želi da da svoj doprinos. Ima ona svoje razloge za to jer misli da ju je jednom sam Bog spasio od davljenja kada je nekoliko minuta bila klinički mrtva, pa sad želi da mu se oduži.
U samostanu na prvu loptu formira odnose sa zatečenim osobljem. S nekima, poput Izabel (Đulija Hitfild Di Renci), to će biti rivalstvo. Sa Gven (Benedeta Porkaroli) – prijateljstvo. Igumanija (Dora Romano) će je polako uvoditi u službu, a Otac Sal Tedeski (Alvaro Morte) će je uzeti u zaštitu. Kada se ispostavi da je sestra Cecilija trudna, iako nikada nije spavala s muškarcem, a to bude potvrđeno i od strane samostanskog doktora, u priču će se uključiti i kardinal, pretpostavljajući da se tu radi o čudu Božjem i ponovnom dolasku Isusa Hrista. Međutim, kako to obično biva, stvari nisu onakve kakvim se na prvi pogled čine, a samostan i njegovi stanovnici kao da skrivaju tajne...
Nakon tipskog prologa koji može, a i ne mora zapravo biti povezan s ostatkom priče, film dalje teče u tri čina od kojih svaki predstavlja po jedno tromesečje trudnoće. Prvi čin služi za ekspoziciju, opisanu u prethodnih par pasusa, ali i da uvede prepad kao osnovno sredstvo horor-poetike na koje se scenarista i reditelj oslanjaju. Drugi služi da razradi sukobe i polako otpetljava neke od tajni, ali je zapravo više od svega „most“ prema trećem, a izlišno je govoriti koliko u njemu „cimovi“ i prepadi pune prazan prostor. Shodno tome, treći čin sadrži preokret i rasplet koji čak i nije teško pogoditi, ali i svojevrsnu poentu. I tu smo već u problemima.
Naime, treći deo filma je svakako najpotentniji, najgrozniji, najkrvaviji i najstrašniji i kao takav funkcioniše ne samo kao oruđe da se poentira, već i kao kompletan horor-film. Problem je što on ne može da stoji samostalno bez tipske, ali prilično funkcionalne ekspozicije, te „kupovine vremena“ uglavnom jeftinim prepadima i ne baš sjajno motivisanim morbidnim nasiljem u srednjem delu.
Čini se kao da Mohan bio razapet između dva poriva: da napravi generički moderni horor kroz koji će obilato provući omaže nekim starim majstorima (Polanski i njegova Rosemary‘s Baby, italijanski „giallo“, naročito Argento i Suspiria u smislu mehanike tajni, pa čak i momenti Verhovena i njegove Benedette u smislu borbe za moć i prevlast) i da poentira, pa se do trećeg čina dvoumi šta bi od toga. Nevolja je u tome da za dobar horor on sam po sebi nema dovoljno stila, a pritom ni on, ni scenarista kao da nisu pogledali dovoljno loših horora i neuspešnih pokušaja, što bi im pomoglo da izbegnu neke od potencijalnih „mina“.
Što se poente tiče, svakako u jednoj ovakvo postavljenoj priči ima dosta materijala za poentu, od mizoginije kojoj je Katolička Crkva (kao i većina ostalih, takođe) itekako sklona, preko savremene američke politike gde se sukobljavaju konzervativni (često religijskim uverenjima diktiran) i liberalni set vrednosti, pa do večitih pitanja ko ima prava da upravlja čijim telom i dokle ta prava sežu. Sad, to sve treba poentirati jako, sa stavom i bez kalkulacija, a Mohan za to nema petlje, pritom neznajući, ili se praveći da ne zna, da bi s jakom i direktnom poentom i elementi „čistog“ horora bili strašniji i bolje funkcionisali.
S pozitivne strane, pak, imamo Sidni Svini kao ne samo jedinu glumicu iz prvog ešalona u filmu i glumicu koja jedina ima lik koji nije samo jednodimenzionalna ili dvodimenzionalna skica, nego i kao glumicu koja ima priliku da pokaže moć transformacije jer njen lik kroz istu prolazi. Njena Cecilija prolazi put od naivne devojke do borkinje koja opstaje, pa i osvetnice, a glumica to izvodi sa snagom (glumačkog) uverenja i priličnim guštom. Mestimično evokativna fotografija koju potpisuje Eliša Kristijan je takođe kvalitativno u gornjoj polovini filma, a to je i montaža Kristijana Masinija koja film drži ispod 90 minuta trajanja. Sve u svemu, Immaculate može da prođe kao film koji ne predstavlja totalni gubitak vremena, ali da je tu reč o nekom instant-klasiku ili makar delu koje pogađa suštinu trenutka – nije.