kritika objavljena na XXZ
2024.
režija: Gonzalo López-Gallego
scenario: Nacho Faerna
uloge: Ian McShane, Nora Arnezeder, Oscar Coleman, Fanny Ardant, Adam Nagaitis, Thomas Kretschmann
Čim ugledamo protagonistu filma American Star, jasno nam je šta je on po profesiji. Obučen u crno odelo „sportski elegantnog“ kroja, sa crnom košuljom bez kravate i crnim cipelama, on toliko odskače od okoline u filmu, ostrva Fuerteventura (deo Kanarskih Ostrva) van sezone da može biti samo – plaćeni ubica. Plaćene ubice su, pak, jedan od onih zlorabljenijih širokopoteznih klišea sedme umetnosti, i o njima bi trebalo da nas zanima šta ih je nateralo na to da ubijaju ljude za novac i kako se nose s time. (Digresije radi, isto bismo morali da se zapitamo i za razna uniformisana ili neuniformisana lica koja to čine po sasvim legalnoj službenoj dužnosti, od snajperista do pilota vojnih dronova, ali atentatori su tu ipak nešto egzotičniji i stoga za obradu zanimljiviji koncepti.)
Neki vešti reditelji su uspeli da o plaćenim ubicama i njihovim egzistencijalnim (ili možda egzistencijalističkim) krizama snime ikoničke filmove, Luc Besson čak dvaput, s Nikitom i s Léonom, Martin McDonnagh s In Brugges snime filmove koji će se dugo pamtiti, a neki su se, poput Davida Finchera, u istoj nameri upetljali kao pile u kučine (prošlogodišnji The Killer). Po svoj logici, reditelj manje ili više generičkih horora i trilera Gonzalo López-Gallego bi morao da se na tom polju oklizne kao Fincher, ako ne i gore, ali American Star je zapravo iznenađujuče elegantan egzistencijalistički ogled centriran oko centralnog kliše-junaka. Toliko je iznenađujući da je pravo čudo da nije imao festivalsku premijeru, već je paralelno pušten u mali broj američkih bioskopa i na internet.
Priča je zapravo bazična i predvidljiva. Wilson (McShane) je tipični ostareli plaćeni ubica na tom mitskom „jednom poslednjem zadatku“ koji ne ide po planu. Za početak, njegova meta nije na predviđenom mestu u jednoj kući za odmor, a kasne mu i obaveštajni podaci ko je meta zapravo. Drugi neplanirani faktor je to da je na ostrvu i mladi kolega Ryan (Nagaitis), sin njegovog nekadašnjeg i tragično poginulog ratnog druga, poslat od strane šefova možda da ga proverava, a možda i da ga „penzioniše zauvek“ jednom kada posao obavi. Wilson zapravo nema kuda, pa se i pre tog saznanja prijavljuje u hotel u glavnom turističkom mestu na ostrvu i koristi vreme dok ne dobije detaljnija uputstva za odmor i refleksiju. Tu će sresti dečaka (Coleman) koji se večito igra sam u i oko hotela dok se njegovi roditelji svađaju, komunikativnu šankericu Gloriju (Arnezeder) s kojom otpočinje prijateljstvo i sapatništvo na rubu romanse (ona će ga čak upoznati sa svojom majkom u tumačenju legendarne Fanny Ardant s kojom je on zapravo generacija) i njemu samom „generacijski blizak“ napušteni, verovatno delimično potopljeni naslovni brod koji ima zanimljivu priču...
Scenarista Nacho Faerna (čije je iskustvo uglavnom televizijsko) i reditelj López-Gallego ne beže od klišea i predvidljivosti. To počinje s vizuelno unikatnom lokacijom čiji su suvi, gotovo pusti pejzaži ukalupljeni u kliše turističkog mesta van sezone, nastavlja se od pitanja o funkcijama likova u zapletu (na koja ćemo dobiti odgovore baš kakve očekujemo), Wilsonovom preterano elaboriranom pred-istorijom (bio je padobranac u britanskoj vojsci, gledao je drugove kako ginu oko Foklendskih Ostrva, pa se zato kloni mora), a kulminira sa simbolikom, od klinca s kojim se sprijatelji (mali je tu podsetnik na sve ono čega se Wilson u životu odrekao), pa do broda koji je završio gde je završio mimo svakog plana. Ništa od toga, međutim, nimalo ne smeta, a za to imamo nekoliko vrlo ubedljivih razloga.
Prvo, glumačke izvedbe su redom maestralne da sve te likove možemo bez problema da „kupimo“ čak i kad predosećamo njihovu klišeiziranost i prostu funkciju. López-Gallego ima dovoljno intuicije i inteligencije da pusti Iana McShanea (s kojim je već sarađivao na svom prethodnom filmu, dosta manje uspelom The Hollow Point i tamo ga uterao u šmiru) da koristi svoje kvalitete karakternog glumca koje je sticao u svojoj dugoj karijeri i da ih možda po prvi put okrene u smeru glavne, noseće uloge. Iako ni lik, ni glumac ne deluju da su baš toliko stari (preko 80 godina) sve dok se izgovori istorijska referenca (a vreme radnje filma bi komotno moglo da bude pomereno na sam početak milenijuma), mi verujemo njegovom umoru, osećaju potrošenosti i toga da mu je svega dosta. Njegove taktove savršeno slede ostali glumci, utoliko bolje koliko im je više vremena na ekranu dodeljeno, time probijajući okvire svojih uglavnom tipski napisanih likova s jasnim i predvidljivim funkcijama.
Druga stvar je iznenađenje koje López-Gallego postiže igrajući uglavnom protiv očekivanja po pitanju svog „tipa“ filma. On ovde uspeva da uverljivo dočara atmosferu više evropskog, s primesama britanskog i „indie“-američkog žanrovskog filma natopljenu melanholijom, koristeći se povremeno vrlo „insajderskim“ detaljima (kao što je to obrada pesme The Final Countdown u Gypsy Kings-stilu koja se izvodi uživo od strane muško-ženskog „flamenco“-dvojca i zvuči baš onoliko užasno koliko je to potrebno da bi bilo maksimalno efektno), kojom zavređuje čak i očekivanu nasilnu završnicu. Posebnu pohvalu tu zaslužuje određena labavost u scenariju koja bez upotrebe „tupih instrumenata“ poput naracija, unutrašnjih ili izrečenih monologa prerasta u diskretnost kao vrhunski kvalitet filma.
S time u vezi, treća stvar: American Star zapravo nije film o plaćenom ubici na poslednjem zadatku (ovaj kliše datira još iz westerna, pa je preko noira ušetao u trilere i drame), niti je o samom Wilsonu (koji bi ovde mogao da bude i trgovački putnik i penzionisani biznismen s viškom novca), koliko je to film o čekanju i jednom specfičnom osećaju da svoj život trošimo do apsurda. Zbog toga López-Gallego uspeva upravo tamo gde se Fincher s The Killer ruši: da nas iznenadi jer nam zapravo veruje da ćemo shvatiti i možda čak početi da saosećamo s protagonistom. Zbog toga je American Star jedan od intrigantnijih filmova u poslednje vreme.