kritika objavljena na XXZ
2023.
režija: Daniel Kaluuya, Kibwe Tavares
scenario: Daniel Kaluuya, Joe Murtagh
uloge: Kane Robinson, Jedaiah Bannerman, Hope Ikpoku, Reuben Nyamah, Ian Wright
Cene nekretnina su otišle u nebo. Možemo se dosetiti na desetine razloga za to, ali poznavanje uzroka nam neće pomoći da se nosimo s posledicom. Uostalom, to je samo jedan od pokazatelja sve dubljeg jaza između bogatih i siromašnih, odnosno sve užih i sve manje delotvornih mehanizama socijalne mobilnosti. Upravo te okolnosti poslužile su kao okidač glumcu Danielu Kaluuyi i arhitekti / reditelju kratkih filmova Kibweu Tavaresu da se okušaju u režiji dugometražnog filma sa The Kitchen koji nam se, nakon premijere na zatvaranju London Film Festivala, ukazao na Netflixu.
London, bliska budućnost koja se na prvi pogled ne razlikuje puno od sadašnjosti. Naslovni pojam je poslednje preostalo socijalno naselje u gradu i liči na mešavinu newyorške Paklene Kuhinje iz prošlosti (kada je taj kvart bio naseljen siromašnim katoličkim imigrantima iz Italije, Irske i Latinske Amerike) i savremenih pariških imigrantskih predgrađa kakva smo mogli da vidimo u La haine, Les Miserables i Atheni, sa dodatkom gužve i atmosfere „skvotova“ 90-ih. Parcela je prodata investitoru, ali stanovnici odbijaju da napuste svoje domove, zbog čega ih nadleću policijski dronovi i spopadaju policijske racije koje malo-pomalo „čiste teren“.
Tu živi Izi (Robinson), zaposlenik pogrebnog preduzeća koje pruža usluge prilagođene trenutku vremena. Pošto su grobna mesta skupa, pokojnici se kremiraju, a pepeo služi kao đubrivo za spomen-drvo koje se može preneti na vlastitu parcelu (pod uslovom da je naslednici imaju) ili obilaziti u vrtu firme, dokle god se zakup i održavanje plaćaju, a posle se, valjda, seli u park. Izi ima plan da se konačno odseli iz Kuhinje i u tu svrhu štedi zarađeni novac za studio-apartman za jednu osobu u nešto boljem kvartu. Po prirodi je usamljenik, a cilj samo što mu se nije ostvario.
Stvari će se promeniti kada na sahrani svoje davno-bivše devojke sretne jedinog ožalošćenog, njenog sina Benjija (Bannerman). Dečak koji je ostao bez svega i bez svakoga i čovek koji se ubedio da mu niko ne treba formiraju prijateljski, mentorski i skoro pa familijaran odnos. To nije bez razloga, jer nije nemoguće da je Izi zapravo Benjijev otac i to obojica znaju, ali nemaju hrabrosti ili pokrića da kažu. Pitanje koje se nameće je koliko novonastala situacija može uticati na Izijeve planove i koliko se Benji, koji se povezuje i s kvartovskim „pokretom otpora“, u njih može uklopiti dok racije postaju sve češće i sve brutalnije.
The Kitchen je film u kojem savršeno štimaju neki sitni detalji, detaljno promišljeni od strane Kaluuye i ko-scenariste Joea Murtagha, pa Kuhinja nije neko generičko post-apokaliptično predgrađe kakvo smo već imali prilike da gledamo u filmovima. Naprotiv, tu ima i klubova, i zabave, i kulinarike, a čak se čuje i radio na kojem Lord Kitchener (bivši fudbaler Ian Wright) pušta muziku i deli servisne informacije. Dakle, život, kakav-takav, tu teče, sa sve teškim mukama i sitnim radostima. Konačno, i pažnja posvećena muzici (različiti žanrovi „crnog zvuka“, u skladu s pejzažom stanovnika i većine likova u filmu) i slengu je zadivljujuća, pa na tom planu ulične vreve jako podseća na originalni Blade Runner.
Šteta je, doduše, što nema jednako intrigantnu priču koja se u tom pejzažu dešava, a naizmenični spoj socijalne drame s onom porodičnom, uz povremene slabo potkrepljene akcione intervencije nije nimalo gladak. Svaki od navedenih segmenata za sebe je izveden u najmanju ruku pristojno, vizuelni identitet filma možda nije konstantan, ali se čini da je od scene do scene promišljen, a ni uže-režijska egzekucija pojedinačnih scena nije problematična. Problem mogu biti i namerno kriptično napisani glavni likovi o kojima ništa ne saznajemo izvan uskog vremenskog okvira radnje filma, pa ih teško možemo zamisliti u nečemu nalik na stvarni život. Čini se da u svom prvom (dugometražnom) pokušaju glumac Kaluuya (s nekoliko bitnih uloga u filmovima koji se bave pitanjima klase i rase) i autor kratkih filmova Tavares pokušavaju da na način sofisticiraniji od uobičajene „buke i besa“ napadnu kapitalizam, ali da im ipak za tako nešto manjka autorske veštine.