kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Ima jedan vic koji kaže da kad Nemac ima ženu i ljubavnicu, on voli svoju ženu; Francuz u istoj situaciji voli svoju ljubavnicu, a Italijan – svoju mamu. Sudeći po filmu Ferrari Majkla Mana, koncentrovanoj filmskoj biografiji bivšeg trkača, a kasnijeg inženjera, vođe trkačkog tima i osnivača uspešnog biznisa luksuznih sportskih automobila Enca Ferarija, naslovni protagonista ima ponešto od sve tri nacije. Jer ovo nije klasičan biografski film, priča iz korporativne istorije XX veka, ni „trkački“ film, iako ima ponešto od sva tri, već pretenduje da bude studija karaktera.
Za tako nešto bi možda bilo poželjno da se „upoznamo“ s Encom Ferarijem (1898-1988) na jedini način na koji je to moguće – posredno. To smo već imali prilike da učinimo kroz brojne članke iz domene istorije moto-sporta, knjige poput one Enca Biađija ili one Broka Jejtsa koju su Majkl Man i pokojni scenarista Troj Kenedi Martin (1932-2009) uzeli kao predložak za film, ali i filmove u kojima se Enco Ferari pojavljivao kao glavni ili kao epizodni lik. Kao glavni lik smo mogli da ga vidimo u interpretaciji Serđa Kastelita u filmu filmu Ferrari (2003) Karla Karleija, zapravo minimalno premontiranoj (od nekih tri i po sata!) bioskopskoj verziji popularne mini-serije. Kao epizodni, pojavio se u filmu Rush (2013) Rona Hauarda, Ford v Ferrari (2019) Džejmsa Mengolda i Lamborghini: The Man Behind the Legend (2022) Roberta Moreska.
Iz navedenih izvora, mogli smo da zaključimo da je Enco Ferari bio solidan vozač „gran pri“ trka sa nekoliko pobeda u nekoliko godina karijere, ali nikako nije zbog toga postao legenda moto-sporta. Taj status mu je doneo njegov talenat za menadžment, prvo u okvirima matične kompanije Alfa Romeo, pa onda u vlastitom timu, zbog čega je posle rata osnovao vlastitu trkačku i konstruktorsku kompaniju koja je koristila amblem konja koji se propinje. U moto-sportu kompanija je imala promenljive uspehe (od sjaja ne baš do očaja, ali blizu) u različitim granama, dok su „civilni automobili“ najpre uvedeni kao shema za finansiranje sportske divizije, a uspeh u segmentu luksuza i kolekcionarskih primeraka nisu postigli preko noći, već spletom okolnosti. Ferarijev stil upravljanja bio je autoritaran, gotovo diktatorski (što ga nije spasilo od sudbine da kompaniju malo-pomalo proda FIAT-u, da bi na kraju izgubio i upravljačku u sportskoj diviziji), od svojih vozača je zahtevao posvećenost i među njima poodsticao rivalstvo, što je dovodilo do udesa i tragedija. Udesi i tragedije dešavale su se ne samo vozačima pod njegovom „komandom“, već i njegovim kolegama za vreme trkačke karijere, ali i u okviru familije. Otac Alfredo i stariji brat Alfredo mlađi (Alfredino ili Dino) nastradali su u epidemiji gripa 1916. godine, a sin, planirani naslednik i obećavajući inženjer koji je nosio bratovo ime poživeo je samo 24 godine.
U Manovoj verziji, većinu tih podataka dobićemo usput, dok pratimo događaje tokom nekoliko prelomnih meseci 1957. godine (i za Enca lično, i za kompaniju) s akcentom na poslednje izdanje trke „Mile Milja“. Enco (Adam Drajver) i kompanija su pod pritiskom jer ni „civilni“, ni trkački posao ne cvetaju, fabrika ne proizvodi i ne prodaje dovoljno automobila da bi finansirala razvoj sportskog sektora, u Le Manu su doživeli bolan poraz od Jaguara, a kod kuće im za vratom duva Maserati koji je već osigurao dokapitalizaciju od strane francuskog Citroena. Pobeda na zahtevnoj trci je apsolutni imperativ ne bi li se ostvarila bolja pregovaračka pozicija s Fordom ili FIAT-om, a pritom na jednoj od test-vožnji gine vozačka zvezda Eugenio Kasteloti čije mesto zauzima nadobudni španski markiz i plejboj Alfonso de Portago (Gabriel Leone).
Trka će, naravno, predstavljati akcioni vrhunac filma, a njen epilog najveće iskušenje za Enca u moralnom smislu. Ali iskušenja mu ne manjka ni na privatnom planu na kojem ima posla s tri žene iz vica na početku. Zajedljiva majka (Daniela Piperno) će u jednom trenutku reći da joj je pogrešni sin preživeo, a svoju će agresiju uglavnom usmeravati na Ferarijevu suprugu Lauru (Penelope Kruz). Laura je, pak, histerična i paranoična po pitanju Encovog bračnog neverstva, dok mu zamera i za smrt sina kojeg nije uspeo spasiti. Ona pritom ima moć nad njim i u formalnom smislu, budući da je vlasnica polovine deonica kompanije, a ima i razloga da bude sumnjičava. Enco, naime, aktivno „ljubuje“ s Linom Lardi (Šajlin Vudli) s kojom ima i desetogodišnjeg sina Piera (Đuzepe Festineze), a Linina jedina želja je da on tog sina prizna kao svog, što on ne sme zbog Laure.
Ideja za film Manu se ukazala pre više od dve decenije, ali je u inicijalnoj varijanti propala zbog nedovoljnog budžeta. Nakon petnaestak godina „na ledu“, od 2015. godine nadalje su se na projektu po istom scenariju i sa istim rediteljem smenjivale produkcijske kuće i glumci, da bi tek 2022. konstrukcija bila do kraja složena. Adam Drajver je zamenio Kristijana Bejla i Hjua Džekmena, a Penelope Kruz Numi Rapas, pa se krenulo u snimanje. Upravo je izbor glumaca jedan od spornijih elemenata filma, zbog čega je film naišao na slab prijem kod italijanske publike i kritike od premijere u Veneciji nadalje, u čemu je, s pravom, prednjačio italijanski glumac Pjerfrančesko Favino koji bi svakako bio bolji izbor za glavnu ulogu od Adama Drajvera.
Drajver je svakako interesantan glumac kojem određene uloge leže, ali u njegovoj interpretaciji Enca Ferarija još uvek su vidljivi reziduali uloge Mauricija Gučija kod Ridlija Skota u House of Gucci. Pored toga, on je za ulogu tada skoro šezdesetogodišnjaka vidljivo premlad, a maska i zalizana seda perika mogu situaciju tek minimalno zamaskirati. Penelope Kruz po svom običaju šmira i preglumljuje, što joj je manir kada radi na stranom jeziku, dok Šajlin Vudli ima velikih problema s pogađanjem italijanskog akcenta koji joj sve vreme „beži“.
Što se epizodista tiče, od vlasnika Maseratija Adolfa Orsija i njegovog brata Omera koji figuriraju kao rivali (iako ne nužno negativci), preko Ferarijevog inženjerskog tima, pa do vozača na trci, uključujući i Portaga, problem je grubo skiciranje likova koje glumcima ne daje mogućnosti da ih u kratkom vremenu razviju. Pa i sam Enco Ferari kao ličnost je dosta nezahvalan za detaljniju dramaturšku razradu, budući da je uglavnom bio monolitan i da mu je skrivanje emocija bio manir.
Možda je upravo to potaknulo Mana, poznatog po spoju akcionih trilera s elementima „muške“ drame centriranim oko samozatajnih likova koji govore lakonski, a u sebi se nose s olujom emocija, da pokuša da pronikne u suštinu čoveka iza legendarnih trkačkih i luksuznih automobila. Međutim, postupak da se detalji iz njegove duge biografije i poneki od citata koji objašnjavaju njegovu motivaciju ubace u relativno uzak vremenski okvir i u relativno kompaktan film ovde se naprosto nije pokazao kao dobra odluka. Sve deluje forsirano i skoro pa operetski naivno. Doduše, ako uzmemo u obzir da u jednoj od centralnih scena upravo u operi protagonista reminiscencira o svom životu, onda je to možda bio efekat na koji su Kenedi Martin i Man ciljali, ali to bi već bilo teško natezanje.
Svoju potpisnu visceralnost, pak, reditelj uspeva da organski uvuče u sekvence trkanja koje traju dovoljno vremena da se razviju do poente i pritom su savršeno postavljene od strane Mana i izvedene od strane tehničke ekipe, u čemu prednjače detalji perioda, atraktivna fotografija i dinamična montaža. To nas podseća zašto su auto-trke toliko zahvalan materijal za kinematografiju. Opet, problem s njima leži upravo u poenti, odnosno u dvema suprotstavljenim poentama koje Majkl Man obe pokušava da odbrani. S jedne strane, takvi poduhvati, zajedno s rizicima, čine avanturu koja određene ljude (mahom bogate muškarce) čini da se osećaju živima, a sa druge oni predstavljaju rizik ne samo za one koji se trkaju, već i za promatrače, a takav rizik ne bi smeo da bude prihvatljiv u savremenom svetu.
Problem je, međutim, u tome što svet, a naročito svet sporta te 1957. godine nije bio „savremen“ u današnjem smislu tog termina, a Man ostaje razapet između ta dva „majndseta“ s nekim svojim „trećim“ iz nekog među-perioda koji stoji između njih, a koji isto u tom navodnom ispitivanju muškosti i muževnosti ostaje pomalo anahron. Tako smo umesto Rush s trkačkim automobilima umesto formula dobili Napoleona (da, Skotovog) na točkovima.