kritika objavljena na XXZ
2023.
scenario i režija: Raven Jackson
uloge: Kaylee Nicole Johnson, Chris Chalk, Jayah Henry, Sheila Atim, Preston McDowell, Charleen McClure, Reginald Helms Jr, Moses Ingram, Zaineb Jah
Bez svake sumnje, film je u svojoj osnovi vizuelni medij. Ipak, od 30-ih godina prošlog veka nadalje, film je takođe i auditivni medij jer tu novu komponentu nije moguće kompletno zanemariti. Opet, možemo li u to audio-vizuelno okruženje ubaciti komponente drugih čula, recimo ukusa, mirisa, dodira, i verno ih ispripovedati u tom ograničenom prostoru za iražavanje, budući da i te senzacije utiču na nas i naša sećanja koja nas tvore?
Mlada autorica Raven Jackson je to svakako pokušala sa svojim debitantskim filmom All Dirt Roads Taste of Salt koji je premijerno prikazan na prošlogodišnjem izdanju Sundance Festivala i tamo pokrenuo konstruktivne razgovore među filmskim kritčarima, analitičarima i teoretičarima. Film, doduše, nije imao neku izdašnu festivalsku i bioskopsku distribuciju, naročito ne izvan matičnih mu Sjedinjenih Država iako je iza njega stao vodeći nezavisni studio A24 i, u funkciji producenta, proslavljeni filmski stvaralac Barry Jenkins, ali je zato u novoj godini zaigrao na globalnim „streaming“ platformama.
Budući da nečega što podseća na radnju u filmu nema, a umesto toga dobijamo tek fragmentirane podatke o likovima i odnosima, i to „na preskok“, nije ga moguće prepričati, što otežava naše pokušaje da ga definišemo ili makar opišemo. Najokvirnije moguće rečeno, u All Dirt Roads Taste Like Salt se radi o sećanjima, emocijama i iskustvu odrastanja i života u južnjačkoj i ruralnoj afroameričkoj zajednici predstavljenim kroz prizmu protagonistkinje Mack (Zainab Jah u zreloj dobi, Charlene McClure u mladosti i Kaylee Nicole Johnson u detinjstvu), njenih roditelja (Chris Chalk i Sheila Atim), sestre Josie (Jayah Henry u detinjstvu, Moses Ingram u mladosti) i prijatelja i simpatije Wooda (Preston McDowell kao klinac, Reginald Helms Jr. kao momak). Tu ćemo, rekosmo „na preskokce“ i fragmentirano dobiti sećanja, naučene životne lekcije i poneki događaj koji će nam pomoći da stvari malo bolje shvatimo i o Mack i o njenom okruženju, ali i o samima sebi i ljudskoj vrsti kao takvoj.
Sve je to izvedeno vrlo nežno, polako i dojmljivo, delom po uzusima u određenim festivalskim krugovima popularnog „slow cinema“ pristupa, a delom koristeći poetike nekih drugih filmsko-istorijsko značajnih autora (kao što je to recimo Terence Malick) i njihovih sledbenika (kao što je to David Lowery) u svojstvu inspiracije. Pojedina režijska rešenja su inovativna, analogna fotografija koju potpisuje Jomo Fray u toplim tonovima je pun pogodak, dok je meditativna montaža Leeja Chatametikoola još jedna referenca, i to na Apichatponga Weerasethakula s kojim montažer redovno sarađuje. Pun pogodak je i zvučna shema bazirana više na dizajniranom zvuku, a manje na muzici koja se tek povremeno i vrlo dozirano pojavljuje.
Dva su, međutim, prilično opipljiva problema s filmom. Manji od njih potiče na tom insistiranju na nežnosti i taktilnosti u čemu se gube sve one loše uspomene i neprijatne senzacije koje takođe presudno boje naše živote, možda i intenzivnije nego pozitivna iskustva. Nije da ih u filmu apsolutno nema, ali kroz njih se uglavnom „protrčava“ bez detalja. Drugi je, pak, zaboravljanje, ili namerno zanemarivanje u svrhu svojevrsnog eksperimenta, činjenice da je film i narativna umetnost. U izbegavanju „događajnosti“ bilo kakve vrste, dodatno pojačanoj rigidno nelinearnim i slobodno-asocijativnim pristupom, gledalac u priličnoj meri gubi orijentaciju, a ton koji je uspostavljen u prvih 15-ak minuta filma se ne menja do kraja, zbog čega se takođe to iskustvo koje predmet filma ne absorbira ništa više i bolje kako film odmiče, pa nema naročite svrhe da All Dirt Roads Taste of Salt bude dugometražni, a ne kratki film. Ali i pored toga, Raven Jackson se predstavlja kao autorica čiji rad treba držati na oku.