kritika objavljena na XXZ
2023.
režija: Matteo Garrone
scenario: Matteo Garrone, Massimo Checcherini, Massimo Gaudioso, Andrea Tagliaferri
uloge: Seydou Sarr, Moustapha Fall, Doudou Sagna, Khady Sy
Još od početka intenzivne izbegličke krize pre desetak godina, teme migracija su jako prisutne u javnom i u umetničkom diskursu. Dok onaj javni i politički jako zavisi od ugla gledanja „govornika“, njegovog svetonazora i „platforme“, pa izbeglice i migrante gleda kao zbirne entitete, često podvlačeći razlike među njima, onaj umetnički se trudi da na njih gleda kao na ljudska bića. Uostalom, nisu li ljudi oduvek migrirali u potrazi za pogodnijom klimom, boljom ispašom, plodnijom zemljom, boljim životom ili jednostavno srećom?
Na ovogodišnjem izdanju Venecije, dva različita filma na sličnu temu su privukla pažnju javnosti, a kasnije i Evropske Filmske Akademije. The Green Border Agnieszke Holland bavi se „kopnenim“ migracijama izbeglica i koji se osvojio specijalnu nagradu žirija uz pregršt nestatutarnih nagrada, dok se Io capitano Mattea Garronea bavi kopnenim, pa „morskim“ putem ekonomskih migranata iz Afrike, a od nagrada pokupio je nagrade za najbolju režiju i mladog glumca, takođe uz pregršt onih nestatutarnih. Dok nam The Green Border ne postane dostupan, ostaje nam da se pozabavimo Garroneovim filmom, iako se uporedna analiza oba naslova čini kao primamljiva ideja.
Matteo Garrone odmah na početku definiše status svojih protagonista, Sydoua (Sarr) i Mousse (Fall), tinejdžera iz Dakara. Njih na odlazak ne tera rat, politička previranja, pa čak ni ekstremno siromaštvo, već želja za avanturom i uspehom i inače karakteristična za mlade ljude. Kao i mnogi njihovi vršnjaci, oni sanjaju o tome da postanu reperi i YouTube zvezde, što im se čini da ne mogu u učmaloj sredini, dok im se Evropa svakako čini življom sredinom i zemljom mogućnosti. Novac za put su prikupili sami, saveti od onih koji su put prešli govore im da od svojih nakana odustanu, Seydouova majka (Sy) svome sinu čak aktivno zabranjuje takav poduhvat. Vera momaka u opravdanost avanture je čvrsta, pa oni čak odlaze do šamana (Sagna) da ih blagoslovi pred put.
Šaman je, naravno, samo prvi u nizu prevaranata i iznuđivača na putu koji ih vodi kroz Saharu, preko Malija i Nigera do Libije, a prepreke su na svakom koraku. Shema prevara, ucena, pretnji, otimačina i nasilja je razrađena, a momci su zapravo lak plen. Neki će im obećavati kula i gradove, ali će zapravo pružati vrlo ograničenu uslugu bez ikakvih garancija: ko padne ili odustane, jednostavno će ga ostaviti za sobom jer je put do „sreće“ ionako posut leševima onih kojima nije uspelo. Drugi će im vulgarno demonstrirati svoju moć i silu, pa bili oni država, paravojska ili mafija. Na kraju, finalna sekvenca od koje dolazi i naslov filma brutalna je u svom apsurdu: šesnaestogodišnjak koji ne zna da pliva postaje kapetan pretrpanog ribarskog broda jer je zadatak „jednostavan“ – samo treba ići na sever do prvog kopna.
Kao što je jasan po pitanju statusa svojih protagonista i njihove motivacije, film je jasan i po svojoj linearnoj strukturi. Iako tu nema ničega što već nismo videli, čuli ili pretpostavili, to ne znači da je film dosadan. Uz naturalističku glumu dvojice mladića i ostatka ansambla u epizodnim ulogama, valjalo bi pohvaliti i impresivnu fotografiju Paola Carnere koja spaja atraktivnost nalik na snimke s Dakar-relija s brutalnošću, prirodnom i društvenom, koja ispod njih leži, kao i muziku Andree Farrija, posebno kada ista uđe u registar „pustinjskog roka“.
Iako je sam reditelj napisao scenario u saradnji s još trojicom italijanskih kolega, film se doima kao autentičan „dokument“ o putu u bolji život, pre nego što se mlada duša u to obećano bolje sutra ne razočara. Razlog za to je doprinos brojnih afričkih i inih saradnika na scenariju koji su taj put već prošli i njihova autentična svedočanstva. Sve to je dovoljno za solidan, čak dobar film, koji svojim jasnim izlaganjem uspeva da izazove i emocije.