kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
„Bolje da odemo, prilike su nove
Ulozi u povijesti došao je kraj
U pola čet‘ri ujutro s perona pet
Radnička klasa odlazi u raj“
Tako nam je, o ugovoru kvarnog đavola i naivnih, ali halapljivih masa vizionarski 80-ih pevao Darko Rundek, tada još uvek samo u funkciji frontmena Haustora. Vizionarski, baš, jer se ispostavilo da je naša radnička klasa, opijena nacionalizmom točenim od strane đavolski kvarnih akademika, umesto u raj otišla u rat, da bi na koncu upala u limbo tranzicije odakle su mnogi potonuli dublje, do ko zna kojeg kruga pakla.
Mladen Đorđević, pak, uradio je dve stvari koje najbolje radi: smešao žanrove i postavio društvenu dijagnozu, baš kao u svojim prethodnim filmovima, delimično lažnom dokumentarcu na temu pornografije u Srbiji Made in Serbia i u snaf-horor filmu ceste Život i smrt porno bande. Njegov najnoviji film Radnička klasa ide u pakao premijerno je prikazan na noćnom programu festivala u Torontu, dok je evropsku premijeru imao u revijalnoj konkurenciji festivala Black Nights u Talinu.
Istini za volju, nekako smo mogli i da pretpostavimo ovaj i ovakav film: kao što je to bio slučaj s Made in Serbia i Porno bandom, Đorđević nam je kroz dokumentarac dao „dojavu“ onoga čime će se baviti u igranom filmu. Dokumentarac Sumrak u bečkom haustoru nekako je prošao ispod radara, a u njemu se Đorđević bavio ugroženim radničkim i sitno-vlasničkim pravima (na primeru trojice taksista – srpskih gastarbajtera kojima su nadležni upravo povisili porez), kao i onime za čime ugroženi posežu u kriznim situacijama – onostranim, okultnim i folklornim bajanjem, gatanjem i vračanjem. Isto tako smo na osnovu Porno bande mogli da pretpostavimo određenu dozu haosa i neujednačenosti koje će isplivati kao problem.
Mesto radnje je neimenovani industrijski gradić u Istočnoj Srbiji, lokalna fabrika koja je u socijalizmu hranila grad je propala, njeni radnici koji su prihvatili otpremnine su ih već potrošili i završili na prosjačkom štapu, a od onih koji su ostali, nekoliko je poginulo u još uvek nerazjašnjenom požaru. Novi gazda pod patronatom korumpiranog gradonačelnika želi da fabričko zemljište prenameni za izgradnju spalionice smeća, dok za sebe gradi hotel (čitaj bordel) za ekskluzivnu klijentelu, za šta gradonačelnik kaže da će grad konačno staviti na mapu, a neki od očajnih radnika su čak i spremni da u to poveruju.
Sa druge strane, imamo prezrene i napuštene radnike koje predvodi udovica Ceca (temeljno deglamurizovana Tamara Krcunović), žena čvrsta u stavu i sa nogama čvrsto na zemlji. Tu su, između ostalih, Rade zvani Pacov (Ivan Đorđević), čovek koji je sve što ima uložio u uzgoj činčila za krzno, rijaliti-programima i slavom opsednuta Draginja, Stanka koja trpi zlostavljanje od muža, vojni veteran Mile (pokojni Mirsad Tuka) i guslar koji se razočarao u sina, te devojka Danica (Lidija Kordić) koja je prestala da govori nakon majčine smrti u požaru. Između ta dva sloja imamo i nešto malo onog navodno srednjeg koji se okuplja u jed(i)noj kafani kod ratnog profitera Ognjena, a tu grupu predstavljaju gastarbajteri na odmoru ili u penziji i sponzoruše nižeg ešalona koje se oko njih motaju.
Kada se nakon godina „opravdanog odsustva“ u gradu pojavi Mija (Leon Lučev) sa sve novim navikama i novim idejama, meštani su prema svemu tome prilično podozrivi, ali i dovoljno očajni da ih isprobaju. Njihove seanse, međutim, od folklornog bajanja i vračanja sve više počinju da liče na klasične luciferijanske crne mise, što nekima ne seda baš najbolje, ali Mija svejedno uspeva da održi kontrolu nad grupom, delom i kroz vezu sa Cecom. A kada se povrh svega tu pojavi i neko koga proglase izabranim „lučonošom“ (neimenovanog starca koji ne govori fenomenalno igra Momo Pićurić), ekipa je spremna da ga sledi ne bi li ispunila svoje potrebe i želje, pa makar to podrazumevalo osvetu i ubistvo.
Za razliku od Porno bande čiji je početak bio furiozan, ali se zaplet umorio zbog „sprinterske logike“, pa se sve završilo uz pomoć klišea, Radnička klasa ima problema s početkom. Odnosno u prolongiranoj ekspoziciji koja zauzima polovinu filmu, Đorđević se jako trudi da razvije likove u smislu distinkcije njihovih individualnih karaktera, za čime zapravo nije bilo potrebe, budući da oni kroz film najbolje funkcionišu kao grupni lik, te za podrobni opis stanja u gradu koji je i pored toga samo tranzicijski kliše. To, naravno, ne znači da u prvom delu nema nešto „mesa“, odnosno makar grešno ukusnog „džank fuda“, i to u obliku „trešerskih“ scena „radničkih“ seansi ili ritualnog seksa između Mije i Cece začinjenog konzumacijom sirove džigerice. Zapravo, nisu slabe ni filozofske ideje koje Đorđević uvodi: da je očaj taj koji nas tera da se povedemo za lažnim prorocima (bilo da oni dolaze iz „establišmenta“ ili iz „andergraunda“), pa čak i da u nekome vidimo lažnog spasitelja, ali sve je to moglo biti iskomunicirano brže, jednostavnije i bez koketiranja s klišeima tranzicionog mizerabilizma.
Opet, jednom kada pravi zaplet krene i ubrza, Radnička klasa ide u pakao ne staje, pritom otvoreno koketirajući s trešom i mašući simbolima koje izvrće na neki morbidni, crnohumorni način. Interesantno, u toj furioznosti se čak i nešto provizornih rešenja i nepotrebnih objašnjenja može istolerisati, jer je Đorđević tu zapravo u svom elementu gde „treš“ i hiperbola zapravo nose jasno adresiranu poruku. Pritom su neke od scena u podužoj, krvavoj i prljavoj sekvenci „osvetničke orgije“ pamtljive i zapravo citatne kao bezobrazni komentari, kao, recimo kada ekipa nakon jednog ranijeg ubistva aranžira srp i čekić ne bi li priredila grupnu fotografiju za instagram ili makar za uspomenu i dugo sećanje.
Glumački je film vrlo dobar, verovatno i najbolji u Đorđevićevom opusu, budući da reditelj po prvi put radi sa jasno profiliranim regionalnim glumcima. Leon Lučev je standardno dobar, Mirsad Tuka u svojoj pretposlednjoj filmskoj ulozi pokazuje nestvarnu moć empatije i eksplozivnosti, Tamara Krcunović uspeva da održi integritet i bez ikakvog glamura, dok mlada Lidija Kordić i veteran Momo Pićurić imaju dosta zahtevne zadatke da nas bez dijaloga ubede u svoje likove, što im polazi za rukom.
Tehnički, Radnička klasa spada u one zahtevnije filmove u kojima je sve podređeno masovnim scenama. U tom smislu, Đorđević daje precizna uputstva direktoru fotografije Dušanu Grubinu kako da hvata pojedince u grupi, dok montažer Lazar Predojev uokviruje pojedine plan-kontraplan scene situacionim totalima neophodnim za orijentaciju. Opet, na percepciju kamere dosta utiče osvetljenje pojedinih scena, pa one nadrealnije i distinktivnije osvetljenje teže da „preuzmu“ ceo film u našoj memoriji. Na montažu isto tako utiču Đorđevićeve ideje posejane u scenariju, pa se Predojev ne usuđuje da odlučnije interveniše u smeru sažimanja prvog dela kako bi onda eskalacija kao glavni adut filma delovala glađe.
Radnička klasa ide u pakao na kraju dobacuje „tek“ do dobrog filma, odnosno do proseka svojih boljih i slabijih elemenata, pa možda malo iznad toga, na šta utiče i tajming filma koji se poklapa sa „zanimljivim“ predizbornim i vremenima štrajkova poljoprivrednika i radnika po Srbiji. Koliko je to slučajno, a koliko je to ionako tautološka stvar (imajući u vidu učestalost izbora u Srbiji), ostaje da se proceni. Đorđević je verovatno svestan da film ne može promeniti svet, čak ni izvući ljude na ulice, ali makar ispunjava svoj etički imperativ da ne ćuti i da jasno stane na stranu prezrenih na svetu i to treba poštovati.