kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Iskreno rečeno, nisam fan Sofije Kopole i praktično od početka ne razumem famu koja se oko nje podiže. O značenjima koja se iz autobiografskih crtica dosta često učitavaju njenim stilski ispoliranim, ali sadržinski praznjikavim filmovima da i ne govorimo.
Jedno od popularnih viđenja njenog opusa je to da su svi njeni filmovi zapravo filmovi o nekoj vrsti zarobljeništva. U tiranskoj porodici (The Virgin Suicides). U krizi identiteta (Lost in Translation). U zlatnom kavezu (Marie Antoinette). U rascepu između različitih društvenih uloga (Somewhere). U paralelnom svetu imaginarnih života drugih, onih slavnih (The Bling Ring). U prostoru i vremenu (The Beguilled). A obilje autobiografskih elemenata golica maštu površnih gledatelja i kritičara da pomisle da se možda filmska autorica i sama oseća zarobljenom, možda baš zbog slavnog prezimena i očekivanja koja se pred njom postavljaju.
Možda je jedini izuzetak u karijeri Sofije Kopole njen poslednji, najlaganiji, najkompletniji i, čini se, najiskreniji film On the Rocks u kome je autorica konačno uspela održati stil i ispuniti ga supstancom (makar „dignutom“ iz centralnog dela opusa Vudija Alena), integritetom, stavom i iskrenim opaskama o generacijskom jazu koji pogađa i njujoršku višu srednju klasu. Činilo se tu da Kopola ima i šta da kaže i da zna kako to da kaže, pa je film ostavljao jak trenutni utisak, ali s tendencijom brzog „isparavanja“ iz sećanja.
Sada pred sobom, međutim, imamo povratak na staro i na „kanonsku“ Sofiju Kopolu koja bira heroinu iz stvarnog života i „sestrinski“ se identifikuje s njom. Ta heroina je Prisila Presli, supruga Elvisa Preslija i „kraljica rokenrola“, a paralela koja se sama nameće je jedna druga kraljica iz galerije Kopolinih heroina, Marija Antoaneta, pa se preklapa motiv zlatnog kaveza. Doduše, stvarni život se pobrinuo za nešto drugačiji zaplet i rasplet, pa Prisila nije završila obezglavljena u naletu narodnog krvožednog besa, nego se razvela i razvila sasvim solidnu poslovnu karijeru. Drugi film koji takođe treba imati u memoriji pre gledanja Priscille je Lurmanov Elvis čijoj mjuzikl-bajkovitosti i hrabro, a bez previše dokaza, izrečenim tezama Priscilla može poslužiti kao korektiv neke vrste.
Radnja filma razvučena je na 14 godina, od upoznavanja sanjive četrnaestogodišnje devojčice s idolom njene generacije pa do razvoda mlade žene zarobljene u zatvorenom i konstruisanom svetu od ruiniranog muža koji je u međuvremenu i sam postao svoj zatvorenik. Prisila i Elvis su se upoznali u Nemačkoj gde je on služio vojsku (ili se makar pretvarao da to čini u još jednom od PR-trikova), a ona je bila stacionirana sa svojom porodicom. Elvis je generalno želeo društvo devojaka iz Amerike, pa je angažovao drugog vojnika, Terija Vesta, zaduženog za organizaciju zabave u vojnoj bazi i njegovu ženu Kerol da mu biraju društvo. Isprva iznenađen Prisilinom mladošću (i zrelošću za te godine), Elvis se ponaša kao savršena kombinacija romantika i džentlmena, održavajući njihovu vezu isprva uglavnom platonskom.
Dok se njeni roditelji boje njegove slave i starosti (Elvis je od Prisile bio stariji punih 10 godina, što je poprilično velika stvar kada devojka još nije ni završila osnovnu školu), kao i toga da njihova kći ne skrene s pravog puta (škola i sve u tom stilu), Elvis ima načina da im se umili i da ih uveri da će se on lično pobrinuti da sve bude u redu jer su njegove namere prema Prisili časne. Iako je rastanak u Nemačkoj i duga pauza u komunikaciji njoj teže pala nego njemu, ona će oberučke prihvatiti njegovu ponudu da ga poseti na ranču Grejslend kod Memfisa i zapravo upozna svet u kojem se on kreće.
Ono što sledi dalje je selidba kod njega i ubacivanje u atipičnu ulogu koja joj je u toj podeli karata dodeljena. Bez obzira na njene želje, on je bio taj koji je sve kontrolisao. Seksa nije bilo (njenim potrebama uprkos), ali je bilo droge, izbora haljina i šminke (Elvis je imao čvrste stavove o ženskoj modi), njegovih opsesivnih faza koje su svi morali da slede, napisa u novinama o vezama sa glumačkim i muzičkim zvezdama poput En Margaret i Nensi Sinatre, drugih i sve žešćih nervoznih ispada, članova porodice zaduženih za pojedine sektore Elvisove poslovne imperije i konstantnog prisustva njegove isključivo muške „svite“ koja ga je pratila u stopu i s kojom se zabavljao. Prisilina uloga u tom svetu bila je da „održava vatru na ognjištu“ i sve vreme bude Elvisu na raspolaganju za razgovor ili za već neku drugu vrstu podrške.
Modernim rečnikom, ono što je ona preživela naziva se „gruming“, odnosno pripremanje mlade (ženske) osobe od strane starije (muške) na određene zadatke koje će ona izvršavati. „Gruming“ kao takav je forma psihološkog i emocionalnog zlostavljanja koje neretko ima i fizičku ili seksualnu komponentu. Moramo se složiti da je cela situacija oko Elvisa i njegovog okruženja od početka bila veštačka i neprirodna, konstruisana i kontrolisana iz jednog ili više izvora (kao glavni sumnjivac tu se nameće menadžer pukovnik Tom Parker kojeg, zanimljivo, u filmu niti vidimo, niti čujemo, ali zato saznajemo šta je on odlučio, rekao ili naredio), ali je pitanje koliko je Kopolina vizije toga istinita i u skladu s izvornom autobiografskom knjigom Elvis i ja koju je napisala sama Prisila Presli. Sudeći prema njenoj kasnijoj karijeri uglavnom vezanoj za upravljanje Elvisovim nasledstvom i nasleđem, kao i prema novinskim napisima u kojoj autorka knjige kritikuje režiserku i za pogrešno čitanje i za još štošta, o filmu Priscilla i njegovoj „ispravnosti“ će se još raspravljati.
Mnogo veći problem su, pak, neke druge, čisto filmske stvari koje Priscillu čine neprijatnim gledalačkim iskustvom, i to one dosadne sorte. Naravno, tu imamo petljanje s muzikom koja je malo Elvisova, a malo više nije i koja je dosta često izmiksana i premoderna u odnosu na ono što imamo prilike da vidimo na ekranu. Imamo i poigravanje s kolor-shemom u fotografiji Filipa Le Sura (snimio i poslednja dva autoričina filma) koje dosta brže izgubi značenje nego što ga uspostavi, te pokušaje da montažerke Sare Flek da ceo film malo odlepi od repetitivnosti na kojoj Kopola insistira, pokušavajući da baš kroz to „nabije“ poentu o Prisili Presli kao zarobljenoj i sistematski zlostavljanoj devojci / ženi, ako ničim drugim, onda dosadom i pretnjom da će biti proglašena za višak u životu čoveka kojeg voli.
I to je šteta, pre svega za glumce koji ovde izvode herojske poduhvate. Kejli Speni koja je do sada imala priliku da igra samo epizodne uloge ovde, najčešće u krupnim planovima, igra glavnu junakinju od doba kada je ona zanesena devojčica do perioda kada je razočarana žena, pritom prelazeći kroz svu silu emocija i transformacija. Ona zapravo komanduje na ekranu i našu pažnju usmerava na sebe. Od nje nešto iskusniji glumac Džejkob Elordi ulozi Elvisa Preslija prilazi na jedan nov način, bez imitacije i, što je najvažnije, nije mu problem prepustiti vođenje koleginici dok igra dominantnijeg partnera koji zapravo kontroliše vezu.
I u smislu režije, Sofia Kopola ima osećaja za dosetku i to joj povremeno polazi za rukom da pokaže, možda je najuspeliji momenat Prisilin izgled kada se vrati iz prve posete Grejslendu i reakcija njenih roditelja na promenu. Ali sve je toliko podređeno poentiranju do te mere da u blizu dva sata trajanja postaje skoro neizdrživo naporno, posebno ako smo poentu već mogli da shvatimo negde do polovine filma.