kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Anegdota o tome kako je neko ostao zaključan, pa je morao da prenoći u radnji, robnoj kući ili tržnom centru je mali milion. Poenta im je, doduše, ista: ako neko krivicom trgovačkog objekta ostane zaključan posle zatvaranja (a krivica je, podrazumeva se, njihova jer je na njima da se pobrinu da su „isterali“ sve), on ima pravo da koristi sve što tamo nalazi kako bi sebi osigurao relativno udobno preživljavanje do jutra. Navodno je to negde čak i zakonski uređeno, ali ono u etičkom smislu najvažnije, granica između udobnog preživljavanja i prilike za bahaćenje, nigde nije definisano.
Verovatno je taj misaoni eksperiment bio jedan od faktora uzetih u obzir u postavci i kreaciji filma Supermarket Nemanje Bečanovića. Film je nedavno imao svetsku premijeru na festivalu Black Nights u Talinu, i to u konkurenciji Rebels With a Cause posvećenoj uvrnutijim, zahtevnijim i eksperimentalnijim filmovima od onoga što podrazumevamo pod tipičnim festivalskim „arthausom“.
Film se otvara serijom kadrova polica i frižidera s asortimanom jednog neimenovanog supermarketa i info-karticom koja nas upoznaje s vremenom i činjenicom da je supermarket zatvoren. To što je zatvoren, međutim, nikako ne znači da je prazan: jedan čovek (Bojan Žirović) je tu ostao i zanoćio. Njegovo ponašanje, pak, govori o tome da on pre koristi priliku za bahaćenje nego što samo preživljava noć. On, naime, uzima i probava različitu hranu i poslastice u minijaturnim količinama, potom vraćajući pakovanja u što originalnije stanje. Isprobava i neprehrambene proizvode, dok iz tračerskog časopisa predano iseca slike starlete Mimi (Ana Pejović) i lepi ih u svoju kolekcionarsku svesku.
Unosi datuma u svesci nam otkrivaju, ako već do tada nismo posumnjali, a mogli smo makar kroz njegove kompulsivno-opsesivne rituale, da naš čovek tu nije ni slučajno, a ni prvi puta, već da u supermarketu (praktično) živi. Međutim, ono što ovu noć čini specifičnom u odnosu na neke druge je to da on tamo verovatno nije sam, te da mu taj neko drugi šalje signale koji se mogu protumačiti kao preteći. Kada se drugi čovek (Branimir Popović) pojavi obučen u zaštitno odelo i kada po prvi put čujemo izgovorenu reč, gledalačka igra pogađanja se preusmerava sa uljeza u supermarketu na svet oko njega ili njih i razloge zašto je / su baš tu.
Bečanović, međutim, nije zainteresovan da nam na pitanja ponudi konkretne odgovore, već samo aluzije koje opet rađaju nova pitanja. To može da bude frustrirajuće, naročito za nepripremljenog gledaoca, ali suština priče sa Supermarketom je ta da film ipak savršeno „vozi“ i „tripuje“, dok komentariše svet koji nas okružuje na svakako nešto višem filozofskom nivou od banalnih konstatacija koje nam se često serviraju kao mudrost. Uostalom, pitanja su važnija od odgovora, pa na kraju nije bitan ni ključ za tumačenje filma i sveta jer svaki od njih (devijacija, simulacija, post-apokalipsa, rijaliti šou, na koncu i projekcija) može biti makar delimično pravi, ali nijedan ne mora biti.
Struktura u tri dela od kojih prva dva funkcionišu kao samostalni kratki filmovi, a treći je dodatno fragmentiran mu ide u prilog, kao i kompaktno trajanje od 75 minuta, jer bi sve preko toga zapravo testiralo gledalačko strpljenje. Takođe, neka od rešenja koja Bečanović u višestrukoj funkciji (osim što je potpisan kao scenarista i reditelj, on je još i montažer i producent filma, a prisutan je i u nekim „tajnim“ funkcijama) inovativna su, a vode poreklo od čistog eksperimenta sa opremom i formatima. Za pohvalu su i pesma i kompletan video-spot koji je umetnut u film, a koji bi mogao da stoji i kao samostalno umetničko delo.
Gluma u filmu bi mogla da se okvalifikuje i kao pomalo rigidna, ali i postavka i hladno-sterilno okruženje to tako zahtevaju. A kada se film stilski razigra, gledaoci mogu da primete i versatilnost i preciznost snimateljskog rada Dušana Grubina.
Od prošlog filma Nemanje Bečanovića prošlo je već 12 godina, i to nam ponešto govori i o Supermarketu i o njegovom autoru. O filmu najpre to da je nastao uz puno ličnog angažmana, odnosno da je isti projekat stvaralčke strasti i kontinuiranog rada. O Bečanoviću, pak, da voli da se igra i eksperimentiše više nego da ulazi u kompromise s tuđim očekivanjima. A kad film „vozi“, onda nam ne smeta ni to što je „čudan“ i tripozan.