kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Kada se 2016. godine pojavio dugometražni debi Ivana Marinovića, Igla ispod praga, potpisnik ovih redova ga je ocenio kao funkcionalan spoj raznih lokalno-koloritnih tradicija i univerzalne kinematografske modernosti koji bi, kao takav, mogao poslužiti kao kamen-temeljac nove, odnosno ponovo rođene crnogorske kinematografije. U unikatnom, amtosferičnom spoju komedije i drame u kojoj odjekuju uticaji dalmatinskih autora Miljenka Smoje i oca i sina Brešana uporedo sa zaostavštinom Živka Nikolića, Marinović je znao ponekad i da se preigra na dramaturškom planu, da optereti radnju filma s par pod-zapleta viška, ali je svejedno pokazao izuzetan talenat i potencijal, kao i osećaj za kontorlu višeslojnog i raširenog zapleta, slikajući pejzaž jedne sredine u datom trenutku i u njemu portrete njenih stanovnika.
Sa svojim drugim, ritmički nabijenijim i prema komediji više usmerenim filmom Živi i zdravi, Marinović podiže uloge na jedan novi nivo koji svakako znači veći rizik, ali zato potencijalno i veći dobitak. Premijera u glavnom programu na festivalu takozvane A kategorije u Talinu je svakako prvi korak u pravom smeru prema osvajanju internacionalne publike, dok za domaću i regionalnu Marinović nema razloga da se brine. Naime, široka koprodukcija i ansambl izvrsnih glumaca iz (skoro) svih krajeva bivše nam države bi, uz pravilnu reklamnu kampanju, morao osigurati siguran, ako ne i trijumfalan prolaz.
U centru svega imamo jednu svadbu, a kada se pomene svadba znamo da to po pravilu znači haos. Uostalom, dve najsnažnije asocijacije na navedeni obred iz domena pop-kulture su svakako tuča veslima kod već pomenutog Živka Nikolića u Čudu neviđenom i spisak koji naslovni junak sačinjava za udaju svoje petaest godina trudne kćeri Georgine u predstavi Radovan Treći, a koji uključuje i ubijanje svatova. Opet svako od nas ima barem još neku bizarniju, nasilniju, možda čak i ekstremniju priču sa svadbe, svoje ili tuđe. Recimo za početak samo da su svadbe u našoj kulturi dosta često uvod u pičvajz raznih sorti.
Kod Marinovića pičvajz preti da postane još i veći, budući da svadba između Dragane (Tihana Lazović) i Momira (Goran Slavić) nije baš obična svadba. Zapravo, cela svadba je zamišljena kao šarada, budući da je Dragana praktično bez objašnjenja rešila da s Momom prekine vezu dva dana pred svadbu. Masovne pripreme pokrenute za najavljeni događaj već su u punom toku, i tu se ne radi samo o pršutu, pa čak ni o dinamitu posebno napravljenom za slavlje ili o zlatu izvučenom iz stare brodske mine u uvodnoj sceni filma.
Pitanje je, dakle, časti i ugleda, „da nam se svet ne smeje“, pa zato, dok majka Danica (Snježana Sinovčić Šiškov) doliva ulje na vatru, Momirov otac Leso (Momo Pićurić) insistira da se svadba održi, pa makar ona bila samo šou za zvanice među kojima je i Momirov stric (Nikola Ristanovski), bogati plejboj koji živi u inostranstvu i sa rođenim bratom još uvek ima nerazjašnjen spor iz prošlosti. Draganini roditelji Slobodan (Dejan Đonović) i majka Zorica (Mirjana Joković) pristaju i vrše pritisak na svoju kćerku da i ona pristane. Nevolja je, međutim, u tome što Momir o tome nije obavešten, a jednom kad sazna, on će se prvi uključiti u miniranje vlastite svadbe.
Od zvanica i ostale „faune“, tu su još i barjaktar koji uvežbava govor vrlo ozbiljno, iako zastava Zelenortskih ostrva pod kojom se mladenci žene ukazuje na zezanje, kumovi Zdravko (Goran Bogdan) i Mila (Dragana Dabović) među kojima se javljaju varnice između ljubavi i mržnje, mlada cura koja traži muža, fotograf i sva sila koloritnih likova s raznih strana. Muzika koja se sluša u samo par pesama varira od Kneza, preko Vojka V do narodnjačkih klasika tipa „A ja sam negde rujno vino pio“.
Događaj je, jasno, pre svega ritual u kojem se podrazumeva da sve ide prema nekom kanonu, ali jednom kada se stvari otrgnu kontroli, mogu imati ozbiljne posledice po više ljudi iz više razloga, od ranjavanja ili ubistava iz nehata vatrenim oružjem (ovde, doduše, nemamo „čehovljevsku pušku“, ali zato imamo „čehovljevski pištolj“ i sanduk dinamita koji se baca u posebnim i ne tako posebnim trenucima), pa do trovanja alkoholom, samopovređivanja ili iznenadnih zdravstvenih stanja poput infarkta. U ritualima je po pravilu važno da svako zna svoje mesto, što se naročito odnosi na žene (jer ipak živimo u dubokom patrijarhatu), ali dvoje mladih ljudi je, svako na svoj način i svako iz svojih pobuda, odlučilo da tradiciju i svoju ulogu u njoj preispita. Pitanje je samo hoće li im to poći za rukom...
Tempo koji Marinović uspostavlja svakako je nešto dinamičniji od onog kakav smo imali prilike da vidimo u njegovom prvencu, ali opet nije furiozan kakav bismo možda očekivali od filma koji se žanrovski vodi kao komedija i koji se dešava na suludoj balkansko-mediteranskoj svadbi. To, međutim, nije ni slučajna, a još manje je loša odluka budući da se Marinović tu dotiče i nekih ozbiljnih tema poput tradicije i patrijarhata, odrastanja i gradnje individualnosti, porodice, prijateljstva, lojalnosti i ljubavi. Za sve to mu treba vremena da se likovi i odnosi među njima razviju, pa da priča sastavljena od sukoba različitih intenziteta uhvati koren.
I čisto režijski gledano, Živi i zdravi je tip filma koji zna da predstavlja ozbiljan izazov za reditelja koji ipak nema puno iskustva, ali Marinović i to okreće u svoju korist. U velikoj većini situacija pronalazi ne samo funkcionalna, nego i atraktivna rešenja, od sporih približavanja i udaljavanja kadra s čime se igrao već u Igli ispod praga, pa do, recimo, pogleda na vatromet kroz okno bunara ili snimaka nalik na go-pro i oštrih švenkova u sceni kad mlada pokušava da prvi put pobegne iz „sveta Živka Nikolića“. Marinović je jak i u kompoziciji kadra, a jedna scena tog tipa gde vidimo Draganu okruženu muškim glavama tako da deluje doslovno zarobljeno vrlo je elokventan i potentan komentar.
Marinović je dobar posao uradio i sa izborom saradnika. Scenografija Dragane Baćović i kostimografija Magdalene Klašnje autentične su i atraktivne, fotografija Dominika Isteniča nudi svež, ali ne nužno turistički pogled na lokacije, dok montaža Mihala Rajha funkcioniše kao veza koja radnje i sukobe drži na okupu u istom filmu, a originalna muzika Tonija Kitanovskog u spoju orijentalnih i mediteranskih prizvuka biva posebno gradirana uvođenjem novih instrumenata.
Opet, u centar pažnje dolaze glumci, a koordinirati toliko obiman ansambl nije moguće bez dobre saradnje. Izbor Tihane Lazović za Draganu je svakako logičan jer ona zna da promeni emocionalni registar neretko u istom kadru, a Goran Slavić, glumac koji je do sada uglavnom nastupao u sporednim i epizodnim ulogama, pokazao se kao odličan izbor za dobrog, ali pomalo blentavog Momira koji biva prinuđen naglo odrasti i postaviti se za sebe. Goran Bogdan kao kum Zdravko kao da komanduje grupnim karakterom svatova s mladoženjine strane, dok glumci poput Mome Pićurića, Snježane Sinovčić Šiškov, Mirjane Joković i Nikole Ristanovskog u ulogama članova familije imaju svaki svoj šou, ali dobro paze da se ne sudare ili da ne otmu pažnju publike od svojih kolega, već se sve uklapa prilično skladno.
Na kraju, Živi i zdravi je tip filma koji nam je jako dugo nedostajao, i to ne samo regionalno, nego i globalno. Filmovi koji su istovremeno zabavni, inteligentni i elokventni, razigrani i ozbiljni, su zapravo prilična retkost ne samo na redovnom bioskopskom, nego i na festivalskom repertoaru koji se dosta često tvrdo drži nekih kanona.