kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Odnos između filmova i video-igrica je verovatno za sva vremena narušen na početku milenijuma kada nije bilo neke malo popularnije igrice koja nije pretvorena u film, pa makar na silu. Pogoditi ravnotežu je takođe pipavo, jer ono što funkcioniše u igrici ne mora nužno funkcionisati u filmu, jer ipak su u pitanju dva potpuno različita medija koja se vode nekim svojim zakonitostima.
Nazovite me konzervativnim, ali mišljenja sam da su vremena kada su se igrice kreirale po filmovima, a ne obratno, bila bolja za oba navedena medija. Ali fanovska logika, meni inače potpuno strana, uzima svoje, pa nam je tako simultano u bioskope i na „striming“ sleteo film Five Nights at Freddy‘s, baš kao naručen za jesenje „veštičije“ praznike.
Pre nego što se bacimo na sam film, hajdemo malo o fenomenu naslovne igrice, odnosno serijala igrica za razne platforme, od kompjutera do konzola. U pitanju je mešavina horor-okruženja i „point-and-click“ avanture kao žanra s ciljem preživljavanja i otkrivanja misterija u pozadini. Igrač upravlja likom koji kao noćni čuvar mora da preživi naslovnih pet noći u naslovnom lokalu – propaloj i napuštenoj piceriji za decu i njihove roditelje čiji su jedini preostali „stanovnici“ animatronički roboti antropomorfnih životinja, i sami željni krvi zalutalih ljudi.
Igrica je jako popularna među današnjom omladinom i od nastavka do nastavka se „vozi“ na tek minimalno variranom osnovnom konceptu, pa je stoga i filmska adaptacija naišla na plodno tlo kod publike i duplirala budžet već na dan otvaranja. Znači li to da je film nečemu? Pa, baš i ne.
Čuvar u filmu je Majk (Džoš Hačerson, iz The Hunger Games serijala), čovek kojeg život nikada nije mazio. U detinjstvu je svedočio kidnapovanju svog mlađeg brata Gereta, zbog čega oseća krivicu. Nedavno je takođe ostao bez roditelja, pa pored toga što mora da odgaja dosta mlađu sestricu s, čini se, posebnim potrebama, Ebi (Pajper Rubio), on još mora i da vodi bitku za starateljstvo nad njom protiv njihove karikaturalno zle i pohlepne tetke Džejn (Meri Stjuart Masterson, suviše dobra glumica za ovako „trešastu“ ulogu) koja ima u planu da na taj način popuni kućni budžet.
Kada Majk zezne stvar na svom „pravom“ čuvarskom poslu, jedino što mu preostaje je noćna „tezga“ u dotičnoj propaloj piceriji koju mu namešta njegov karijerni savetnik Stiv (karakterni glumac Metju Lilard). Osim što su „roboti“ jezivi zbog patine vremena, a tehnologija zastarela iz istog razloga, problem je i struja koje malo ima, a malo nema. To, međutim, nisu jedine čudne stvari koje se događaju: Majka počinje iz noći u noć posećivati policajka Vanesa (Elizabet Lejl) koja, čini se, malo previše zna o samom mestu, a njega kad zaspi na poslu (što redovno čini) proganja jedan te isti san u kojem duhovi otete dece neće da mu kažu ko je oteo njegovog brata.
Prvi problem s filmom je činjenica da izvorni serijal igrica, iako ima svoj veoma razgranati folklor, nije akcione priroda. Scenaristički trojac koji sačinjavaju režiserka Ema Tami, Set Kadebek i jedan od kreatora igrice Skot Kouton to pokušava prekriti preteranom ekspozicijom i eksplikacijom u kojima se gomilaju detalji iz folklora sami sebe radi, a da to ni na koji smisleni način ne utiče na samu radnju, ali zato vreme trajanja filma koje bi i sa sat i po bilo nategnuto rasteže na skoro neizdrživih 110 minuta.
Ništa od tog ekstra-vremena nije upotrebljeno za neki efektni i zgodni „set-pis“, nasilje u filmu je prilično beskrvno, a jedini poginuli dolaze iz redova sporednih negativaca koji se po logici stvari nisu ni smeli naći tamo, i to usred bela dana. Neke teže teme se sugerišu, što može biti prednost kada u rediteljskoj fotelji sedi Ema Tami (atmosferični horor-vestern The Wind iz 2018. godine) koja zna da sugeriše i ima oko za detalje, ali ovde to naprosto nikako da „klikne“.
Možda je i najveći problem što je igrica zapravo već imala dva inspirisanija i inspirativnija „nezvanična rimejka“, The Banana Splits Movie (2019) koji je zapravo bio horor-komični rimejk crtane serije iz 60-ih, i neapologetsku „trešinu“ Willy‘s Wonderland (2021) u kojoj Nikolas Kejdž u ulozi domara u sličnoj situaciji nije ni reč progovorio. Nisu to bili neki naročito kvalitetni filmovi, ali oba čine Five Nights at Freddy‘s prilično nepotrebnim i redundantnim. Opet, fanovi su uglavnom rekli svoje, pa po svoj prilici možemo očekivati i još „navučenije“ nastavke...