Still Life

2013.

scenario i režija: Uberto Pasolini

uloge: Eddie Marsan, Joanne Froggatt, Karen Dury, Andrew Buchan, Tim Porter, Paul Anderson

“All the lonely people
Where do they all come from?
All the lonely people
Where do they all belong?”

Otuđenost u modernim urbanim sredinama nije mit, iako se o tome drvi na sve strane, slučajevi smrti starih i zaboravljenih ljudi koji nisu imali nikog svog i koje je otkrila policija kada su je susedi pozvali zato što je nešto u susednom stanu užasno smrdelo pune novinske stupce. Ništa zato, kao zgrozićemo se, na lokalnoj televiziji će neki “stručnjak” drviti o tome, onda se stvari vraćaju u normalu do sledećeg takvog slučaja. Niko se njima ne bavi. Živi nisu nikom značili, mrtvi su vest od jednog dana. Oni su svi Eleanor Rigby, na njihovu sahranu niko neće doći.

Opet, i to je mitološko razmišljanje, da ima života posle smrti i da količina ljudi na nečijoj sahrani govori o njegovim ljudskim kvalitetima. Jedan Bosanac je, nekoliko godina unazad, lažirao svoju smrt da bi video ko će doći na njegovu lažnu sahranu, dao čitulju, zakupio mesto i sve. Nije došao niko. Ni njegova majka. Prav mu i budi. Sami se rađamo, sami umiremo, posle smrti nema ničega, ma koliko se mi zavaravali. Ono što zaista unekoliko menja stvari je ono što se dešava između te dve krajnje tačke i ono na šta možemo da utičemo: život.

U civilizaciji, kad neko umre na opisani način, o njemu se pobrine lokalna zajednica. U jednoj sumornoj londonskoj opštini taj posao obavlja John May (Marsan) i to na vrlo specifičan, pedantan i dostojanstven način. Umesto uobičajene prakse pismenog obaveštavanja najbliže rodbine koja je zapisana u matičnoj službi, kremacije i kolektivne sahrane u nekoj već jami, May se baš trudi oko tih svojih Eleanor Rigby klijenata. On će im napraviti lepu sahranu u pripadajućoj crkvi, kupiti dobar kovčeg, izabrati muziku i složiti privatne uspomene.

Problem je u tome što je način na koji on obavlja svoj posao nepraktičan i neefikasan, što troši previše svog vremena i opštinskih para u krizna vremena, pa će dobiti otkaz kao tehnološki višak. Njegova poslednja želja je da na svoj način i od svojih sredstava otpremi svoju poslednju “mušteriju”, čoveka koji je, gle čuda, živeo tačno preko puta njega, bio problematični agresivni pijanac i nije imao nikog svog, osim par ploča i par fotografija. Svoju poslednju Eleanor Rigby. Da stvar bude čudnija, i May je sličan slučaj, bolesno uredan, beznadežno usamljen, bez ikog svog osim svojih mrtvih klijenata, radeći posao do kojem nikog nije stalo. I on je svojevrsni slučaj Eleanor Rigby.

Kao što pretpostavljate, njegov poslednji slučaj će ga opustiti, otvoriti mu oči, pobuditi želju za životom i sve što već sleduje. Upoznaće pokojnikovu kćerku (Froggatt), njegove prijatelje i poznanike, saznaće da je bio vojnik, robijaš, beskućnik i prosjak, grubijan, ali često plemenit čovek. Sve do komada magijskog realizma na kraju. 

Tužno, sivo i sentimentalno, nekako britanski, ali opet sa nekakvom iskrenošću i emocijom iza sebe. Ako ništa drugo, barem je Eddie Marsan apsolutno savršen u svojoj ulozi, iako je ona, kao i sve ostalo, očiti plod konstrukcije. On uspeva da nas uveri, da nas uvuče u svet svog lika, on mu veruje, reditelj mu veruje i mi mu verujemo. Ostali su samo epizodisti, manje ili više koloritni, uglavnom više, što je odlično.

Reditelj Uberto Pasolini je jedna nesvakidašnja filmska ličnost. Ima filmske korene, ali to nije povezano sa njegovim prezimenom, već je potomak Luchina Viscontija. Grofovske je krvi, po struci je investicioni bankar koji je u svet filma došao skoro kao padobranac, prvo radeći kao lokacijski menadžer, zatim kao finansijer i producent. Njegova karijera je oduvek bila vezana za Veliku Britaniju, ne za rodnu Italiju, njegov senzibilitet je više britanski, iako pokazuje malo mediteranske topline i sklonosti ka gorko-slatkom. Film koji ga je kao producenta proslavio bio je izuzetni Full Monty (1997). Rediteljski debi Marchan(2008) bila je istinita priča o lažnom rukometnom timu sa Šri Lanke preko kojeg se grupa dovitljivih siromaha pokušala domoći Zapada.

Still Life je ostavio bolji utisak na britansku i evropsku kritiku nego li na Američku. Nekako mi je to jasno i nekako to razumem. Iz moje perspektive, ovo je jedan sentimentalan, ali potreban film koji treba pogledati baš zbog toga. Možda se tako podsetimo da svako od naših suseda koje možda ne poznajemo takođe ima svoj život, da nismo toliko različiti i da svi delimo jedan svet. Možda su vremena krizna, ali to nije izgovor da ne budemo ljudi.