prvi deo kritike objavljene na XXZ
Na prvi pogled, dva filma prikazana pretposljednjeg dana DOK Leipzig festivala u istoimenom istočnonemačkom gradu, nemaju skoro ništa zajedničko, osim toga da ih je potpisnik ovog teksta pogledao jednog za drugim. Dobro, oba su u Leipzig došla nakon prikazivanja na nekom “jačem” festivalu, ali to je samo statistički podatak. Razlike su ipak osetnije: The Last Relic estonske autorice Marianne Kaat je dokumentarac s političkom oštricom smešten u blisku, zloslutnu, a sada već nepostojeću i nezamislivu prošlost, dok je When Adam Changes kanadskog autora Joela Vaudreuila animirani, možda lagano autobiografski, ali ipak uglavnom fikcionalni uradak smešten u nešto dalju prošlost kraja prošlog veka, a koje se mi dovoljno stari dovoljno dobro sećamo, dok mu je glavna tema odrastanje. Dva filma, pak, govore iz svojih uglova, svaki za sebe, ponešto o ljudskom društvu.
Zbivanja dokumentarca The Last Relic smeštena su u četvrti po veličini ruski grad Jekaterinburg u periodu od 2017. do 2021. godine, s predominantnim naglaskom na prvu polovinu tog perioda. Kaat ga otvara opservacijom jedne od anahronih društvenih tradicija, godišnjeg bala kadeta Sverdlovske Oblasti, što jednako podseća i na caristička i na sovjetska vremena. Time nam poručuje da, ma koliko se nešto činilo kao radikalni revolucionarni otklon od prošlosti, Rusija je zapravo društvo koje održava kontinuitet sa svim svojim prethodnim inkarnacijama. Gledano tako, čak i uvodna info-kartica o paradoksu da većina stanovništva grada u kojem je streljan poslednji car sa sve svojom porodicom sada sanja o imperijalnoj slavi ne deluje kao totalni paradoks. Iako ćemo do kraja filma prisustvovati i vojnoj paradi, i “strongman” takmičenju, a i izvođenju patriotskih pesama od strane ženskog hora, fokus Marianne Kaat je ipak negde drugde.
Ona zapravo najviše prati političke aktiviste raznih fela koji se suprotstavljaju brutalnom režimu onog zlotvora. Ti naši junaci povezani su u male i često vrlo ekskluzivne grupe, što njihovu borbu čini još besmislenijom, zapravo potpuno osuđenom na propast, po čemu su preslika one stvarne, a ne fasadne opozicije. Mladi Igor mrzi režim, ali još više od toga mrzi kapitalizam, pa rečnikom XIX veka sa svojim kameradima preti buržoaziji i – zaziva veganizam. Nasuprot njemu, sredovečni Rafail zalaže se za liberalne vrednosti i poštovanje ustava, skupa sa stojički nastrojenom Galinom i još ponekim iz njihove zajedničke grupe koja ni sama nije homogena, strateški ni taktički. Biće tu svega, od protesta koji su toliko propali da se čak ni policija nije pojavila na njima, pa do onih na kojima se “momci u plavom” pojave pa demonstrante love na tehnikalije, ili do zaključaka da je jedina platforma koja ima šanse populizam po sistemu “za svakog ponešto”.
Kroz nekoliko hronološki poredanih, jednostavno nazvanih poglavlja, Kaat nam otkriva dobro poznatu istinu o ruskom društvu: da se njime uvek upravljalo čvrstom rukom, da je jači uvek tlačio s pozicije moći, diktirao ideologiju, osmišljavao, pa obesmišljavao birokratiju, a da bi se sve po pravilu vrtelo oko prisvajanja bogatstva. Opozicije možda ima, ali je ona razjedinjena, pozatvarana, potrovana, ubijena, a tiha većina, čak i kad vidi očite primere korupcije ili zloupotrebe, ćuti u nadi da će ostati ispod radara. Štos je, pak, u tome da je silnik često hazarder koji mora da podiže uloge do samog kraja, kao i to da će na njegovo mesto najvjerojatnije doći neko njemu sličan.
Ništa od toga nije epohalno novo u dokumentarcima na dotičnu temu, ali ima u tome neke svežine, pored ispoštovanog etičkog imperativa uz osećaj za stil i meru. The Last Relic posebno blista u onim malim, neočekivanim trenucima kao što je poseta memorijalnim centrima, ili razgovorima naših aktivista sa zaposlenom starijom ženom koja ih optužuje da su pozeri i blebetala, pa i razgovoru između dvojice beskućnika-prosjaka. Zaključak se, međutim, nameće na samom početku filma: živimo u doba “prosvećenog cinizma”, jasno nam je da je sve sranje, ali mislimo da po tom pitanju ne možemo ništa da uradimo.