kritika objavljena na XXZ
2022.
režija: Manuela Martelli
scenario: Manuela Martelli, Alejandra Moffat
uloge: Aline Küppenheim, Nicolás Sepúlveda, Hugo Medina, Alejandro Goic, Carmen Gloria Martínez, Antonia Zegers, Marcial Tagle, Amalia Kassai, Gabriel Urzúa
Vojna diktatura u Čileu trajala je, formalno, osam godina, suštinski još toliko (po novom ustavu koji je hunta donela), ali su se njeni pipci protezali još barem toliko (tih šesnaest, ne samo osam godina), a nekih zaostataka ima i danas. Razlika u njenim etapama je bila ta da su u prvoj ljudi aktivno „nestajali“, u drugoj je bilo zabranjeno o tome govoriti, a nakon toga su se otvorile mogućnosti za debatu, ali se one uglavnom nerado konzumiraju. Augusto Pinochet i mrtav (a neosuđen) i dalje ima svoje poštovaoce koji na van pravdaju njegovu neoliberalnu politiku koja je stabilizovala čileansku poljuljanu ekonomiju, a zapravo uglavnom „štuju“ čvrstorukaški obračun s opozicijom i remetilačkim faktorima.
Srećom pa je u nacionalnoj kinematografiji, barem onoj koja preko učešća na internacionalnim festivalima postaje dostupna internacionalnoj publici, taj sraman istorijski period jedna od glavnih tema. Na njoj je, recimo, Pablo Larrain izgradio svoju karijeru, premda mu brojne kolege zameraju tek „periferno“ bavljenje nacionalnom sramotom, i to često prilično uvijeno. Larrain je na taj način održavao debatu živom, ali bez didaktičnih pod-tonova, što je i drugim autorima davalo signal da je tako nešto moguće. Film Chile 76, prvenac Manuele Martelli, inače glumice (možda najpoznatije po ulozi u još jednom političkom filmu, Machuca Andrésa Wooda) makar direktnije prikazuje teror tih prvih godina diktature, ali sam film ima dovoljno tog „larrainovskog“ štiha da se ne bi pretvorio u predavanje.
Našu junakinju Carmen (Küppenheim) upoznajemo u trenutku kada ona u radnji bira boju koju će upotrebiti za renovaciju svoje kuće na moru. Kada kap crvene farbe završi na njenim finim cipelama, to možemo shvatiti trojako: kao osudu njene klase čije ruke možda nisu krvave, ali koja je ćutanjem bila i ostala saučesnik, kao znak da će krv koja se lije po mučilištima uskoro ući u njen do tada savršeno apolitičan život (interesantno, pored crvene boje odabrane za zid, i njena će hrana sve češće biti u toj boji, makar u formi šlaga od jagoda), ali i upozorenje njoj samoj koje će se vrlo brzo materijalizovati u neposrednoj blizini radnje gde naoružana lica nekoga hapse, a ostatak svedoka tog čina gleda u pod da i njih „ni krive ni dužne“ ne bi zadesila sudbina nesrećnika.
Umesto toga, Carmen nastavlja svoj put u finom autu i u društvu kućne pomoćnice dalje prema vili na plaži, nadajući se da će sivo zimsko vreme iskoristiti kako bi se „pripremila“ na uživanje u predstojećem letu. Njen muž Miguel (Goic) prestonički je lekar koji joj se u poduhvatu pridružuje samo vikendom, što ponekad čine i njihova deca i unuci, a vikend-aktivnosti često podrazumevaju i druženje s komšijama. Upravo na tom mestu će Carmen postati svesna kroz šta njena zemlja i njen narod prolaze, i to kada je lokalni sveštenik (Medina) zamoli da se, kao osoba koja je prošla program obuke Crvenog Krsta, angažuje na zalečenju njegovog „gosta“ Elíasa (Sepúlveda) za kojeg kaže da je krao, ali ne zato što je lopov, nego zato što je „izgladneli Hrist“, pa zbog toga ne može u redovnu bolnicu.
Elías, naravno, nije tek neki sirotan, lopov i kradljivac, već opozicioni aktivista koji se boji da će, kada i ako padne šaka hunti, izdati one koji su mu pomagali, uključujući i sveštenika. U Carmen se budi izvorna ljudska humanost i ona je tera da postaje sve snalažljivija u iznalaženju načina da zavara tragove svog humanog činjenja i sve paranoičnija prema familiji, komšijama koje vrlo opušteno izjavljuju fašistoidne monstruoznosti, te znancima od kojih se nikad ne zna ko je doušnik. Tako jedna naoko „lagana“ porodična drama postaje triler izuzetno guste i napete atmosfere.
Onaj ko je očekivao klasični politički i istorijski film u stilu Argentina, 1985 samo zbog naslova, taj će biti na krivom tragu. Ovo je pre svega jedan veoma lični triler političkog buđenja, ali to znači da je lišen političkog stava i suda. Chile 76 glasno i jasno problematizuje ulogu čileanskih viših slojeva kojima je diktatura odogovarala (bogati su se još više bogatili), kao i „apolitičnost“ onih srednjih koji su se pretvarali da ne znaju šta ti silni policijski časovi, hapšenja i očito propagandno intonirane radijske i televizijske vesti (i njih imamo prilike da vidimo i čujemo u pozadini) znače, odnosno da se to njih ne tiče, pa se stoga to dešava nekom drugom, verovatno za nešto već krivom.
Takav kakav je, film sjajno funkcioniše i zbog pametno složenog scenarija koji je Martelli napisala zajedno s Alejandrom Moffat, i zbog njene fokusirane režije koja svoju snagu crpi iz paženje posvećene detaljima koji se nalaze u drugom-trećem planu, zbog upotrebe muzike koju potpisuje Mariá Portugal, koja nabija napetost u naoko svakodnevne situacije i služi kao posveta novohollywoodskim paranoidnim trilerima 70-ih godina koji su svakako poslužili kao jedan od uzora. Savršeno funkcioniše i izbor glumaca, kako prekaljenih veterana (Goic i Zegers recimo), tako i onih manje poznatih.
U tom smislu je posao koji radi Aline Küppenheim, autoričina koleginica iz filma Machuca, ključan: ona ne samo što je u svakoj sceni filma i jedina zapravo razvija lik dalje od neke zadatosti, već to radi na jedan savršeno programiran i ubedljiv način, zbog čega se Chile 76 vrlo dobro drži na svim poljima i sa svim temama kojih se dohvata. Na kraju krajeva, ipak je u pitanju jedna pre svega lično intonirana priča o političkom buđenju s neizvesnim ishodom koja gledaocu daje materijal za razmišljanje i nakon što se film završi.