kritika objavljena na XXZ
The Seventh Republic / Sedma republika
2023.
scenario i režija: Nebojša Grabež
Iako pojam „Sedme republike“ kao dodatka na postojećih šest jugoslovenskih federalnih jedinica može imati više značenja, u zavisnosti od konteksta, za pokojnog rok-novinara i kritičara Antu Perkovića, termin „Sedme republike“ koristio se za jugoslovensku pop-kulturu, s naglaskom na rok-muzici i Novom talasu s kraja 70-ih i početka 80-ih kao krunom. Ima to smisla, jer su se različite scene putem nezavisnih veza spajale u jednu na federalnom nivou. Od te teze polazi i novinar i autor serijala Ritam Balkana za balkansku sekciju Al Jazeere Nebojša Grabež za svoj srednjemetražni dokumentarac za istu kuću pod naslovom Sedma republika.
Naime, Perković je tvrdio, Grabež prihvatio, a izabrani sagovornici potvrdili da je „Sedma republika“ zaista postojala u kulturnoj sferi, kao krunski dokaz koristeći anegdotarni dokaz da prijateljstva i kontakti među ljudima koji su spajali po interesovanjima nisu prekinuta ni za vreme rata, a da su te veze posle rata ponovo ozvaničene i čak produbljene. Sagovornici za to su odabrani logično i reprezentativno, Darko Rundek i Srđan Gojković Gile iz redova rok-muzičara, Petar Janjatović kao novinar specijalizovan za scenu i Hrvoje Klasić kao istoričar koji tvrdnjama daje naučno-akademsku potvrdu. Logično su odabrana i mesta snimanja: Muzej Novog vala u Zagrebu i Ex-Yu Rock Centar u Sarajevu, a i vizuelni stil zasićenih boja koji podražava izgled onovremenih jugoslovenskih video-spotova deluje „kao naručen“ za još jedan komad nostalgije za boljom prošlošću kojom se hrane gledaoci gladni takvih sadržaja.
Ali, Grabež je ipak rešio da nam ovde „posluži“ još nešto što je zapravo dosta zanimljivije od ustaljene, barem dvadesetak godina stare priče o nužnosti očuvanja / ponovnog uspostavljanja veza, makar u kulturi, u tim novim okolnostima novonastalih država. Autor brani tezu da je „Sedma republika“ nadživela ostalih šest, da se možda „brojčano smanjila“ u ratnim i ranim poratnim godinama, ali da su zato ljudi možda bili spremni i na veće kompromise, poput odlazaka na koncerte sastava iz bivše države u druge, susedne zemlje zbog kulturne blokade na zvaničnom nivou. Međutim, „Sedma republika“, odnosno duh jugoslovenske pop-kulture, rok muzike i „Novog novog talasa“ danas postoji u jednom novom obliku koji se najbolje vidi na primeru Tam-Tam festivala koji se održava u hvarskom selu Sućuraj, a na kojem se u „hipijevskoj“ atmosferi kampa, plaže i svirki na lokalnom fudbalskom terenu sreću sastavi poput Repetitora, Goribora, KoiKoi, Lelee i M.O.R.T.-a, kako međusobno, tako i sa publikom. Drugi deo dokumentarca upravo je posvećen tom festivalu i snimljen je u drugom estetskom ključu koji više nalikuje na današnje koncertne video-radove.
Da, Sedma republika je vrlo klasičan televizijski dokumentarac, sa svim svojim prednostima i nedostacima koje ova forma sa sobom nameće. Nema tu previše mesta za neku ekstremnu kreativnost, a srednjemetražni format sasvim je dovoljan da se bez preteranih i nepotrebnih ponavljanja izloži teza. Struktura u dva poglavlja, od kojih se jedno bavi prošlošću, a drugo sadašnjošću, a koja su snimljena u dva vizuelna ključa itekako štima, a uz fotografiju i montažu Nenada Barbule sve je izvedeno prilično elegantno. Zapravo se kao jedina mana filma, vrlo uslovno, može uzeti upravo fokus samo na kulturu, odnosno samo na jednu njenu granu i jedan žanr, premda je saradnja prisutna i u brojnim drugim poljima i kulture (muzika drugih pravaca, film, pozorište, televizija) i u drugim delatnostima (nauka, visoko obrazovanje, biznis), pa i u svakodnevnom životu, ali već sam ulazak u tu tematiku bi opasno zapratio rasplinjavanjem filma i limitiranjem istog samo na jako površne konstatacije.
Film je svetsku premijeru imao AJB DOC film festivalu u svojstvu specijalne projekcije, a regionalni gledaoci će moći da ga vide u TV distribuciji.