kritika objavljena na XXZ
2023.
scenario i režija: Pascal Plante
uloge: Juliette Gariépy, Laurie Babin, Maxwell McCabe-Lokos, Elisabeth Locas, Natalie Tannous, Pierre Chagnon, Guy Thauvette
Fascinacija nečim, pa makar i negativnim ili čak morbidnim, izuzetno je potentan motivator koji razum teško može kontrolisati. Triler Les chambres rouges – Red Rooms kvebeškog autora Pascala Plantea, početkom meseca je prikazan u glavnoj konkurenciji festivala u Karlovym Varyma, ne bavi se samo jednom fascinacijom, nego dvema, povezanima, paralalelno u nekoliko pod-žanrovskih ključeva. Odaziv kritike s lica mesta je za sada prilično dobar.
Već na početku nas autor Pascal Plante navodi na krivi trag da ćemo gledati još jednu detaljističku sudsku TV dramu. Tako nas upoznaje s glavnim licima jednog suđenja, optuženikom za otmicu, silovanje i ubistvo triju tinejdžerki, Ludovicom Chevalierom (McCabe-Lokos), advokatima optužbe (Tannous) i odbrane (Chagnon), te sudijom (Thauvette) i majkom jedne od žrtava (Locas). Chevalieru se ne sudi samo za navedene zločine, već i za zarađivanje na njihovim ubistvima putem snimanja istih za anonimnu klijentelu na takozvanom "dark webu". Međutim, prava protagonistkinja, odnosno prave protagonistkinje ovog filma nisu na istaknutim pozicijama ovog suđenja, iako su na suđenju prisutne – u publici.
Od njih dve, Clementine (Babin) je svakako ona koju je lakše "pročitati" i ukalupiti. Izgleda kao beskućnica i javno istupa u odbranu Chevaliera u smislu nedostatnih dokaza koji ukazuju, ako ne na zaveru, onda na "prišivanje" krivice prigodnom osumnjičeniku. Ona se s njim svakako identifikuje, kao usamljenica bez ikakvih šansi, njime je fascinirana, možda je u njega i zaljubljena. "Psycho-groupie", dakle, poznat fenomen pre svega u Americi i oko serijskih ubica atraktivnijeg izgleda poput Teda Bundyja ili Richarda Ramireza.
Kelly-Anne, pak, ostaje veća enigma. Za početak, ona je bogata, a to što je usamljena može se pravdati njenom zauzetošću. Ona je manekenka, povremena kreatorka i preduzetnica koja pokušava da razvije lični brend, i skoro-pa-profesionalna kockarka koja "dere" zalutale u pokeru preko interneta. U tehnologiju se jako dobro razume, a ni "dark web" joj nije stran pojam. Njeni obrasci ponašanja, njena motivacija za to što radi i odnos između njih dve postaće centralne teme filma.
Ako serijske ubice više nisu nikakva egzotika (i zapravo je teško smisliti nešto novo što bi taj koncept oneobičilo i učinilo ponovo zanimljivim), već i sam pojam "dark weba" kao nekakvog zabranjenog prostora beskonačnih mogućnosti za perverziju, dekadenciju i ekstremni amoral zvuči jako interesantno i upotrebljivo. Doduše, naša zamisao nečega što postoji (ali ne u samo tom obliku) prilično je pojednostavljena, naivna i vođena medijima, jer je centralno pitanje dotičnog virtuelnog prostora iza zabrana anonimnost i privatnost koja se koristi i za druge stvari, poput recimo ekstremno slobodnog preduzetništva, egzotičnog kolekcionarstva i čudnih, ali nikako ilegalnih fetiša. Iako u jednom trenutku Plante uvodi i lik eksperta, američkog istražitelja koji demistifikuje pojam, čini se da autor ipak podleže čarima i porivima mistifikacije i egzotizacije.
Opet, Red Rooms je dovoljno vešto urađen, elegantan i efektan film kojem se taj greh ne sme zameriti jer je, poput svoje glavne junakinje i objekta pravog interesa, skoro natprirodno zgodan. To se vidi i u bojama jakih odsjaja i kontrasta kojima film, poput nekog video-spota, obiluje, i kroz "soundtrack" i dizajn zvuka koji nabijaju napetost, a naročito kroz izbor glavne glumice (potpisniku ovih redova do sada sasvim nepoznate, što i nije neko čudo budući da je uglavnom igrala po televiziji, video-spotovima i u manjim filmskim ulogama) sposobne da se kameleonski transformiše prema onome što scenario od nje zahteva.
Na tom mestu, međutim, dolazimo i do jedinog problema filma – pitanja "zašto?" i "čemu sve to?" Zašto ona radi to što radi? Koja je njena motivacija za tako iracionalno ponašanje? Plante po svaku cenu pokušava da izbegne "moralku", što uglavnom i čini, prilično vešto pritom, ali čak i najbazičnija pitanja ostavlja namerno zamućenim. Naravno, i to je legitimno, ali zbog toga Red Rooms ostaje "artistički", dekorativan, zanatski solidan film koji ostavlja prvi utisak i unekoliko inovira pod-žanrove spajajući ih i uvodeći u njih nove pojmove, ali i "misteriozan" poput svoje protagonistkinje i sterilan poput njenog modernog stana. Možda samo treba prihvatiti "zato što može" i "zato što tako hoće" kao odgovore i samo pratiti tok.