kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Umetnički život dosta često zamišljamo kao nešto posebno, drugačije od ostalog, ali on je najčešće samo život. Ponekad stresan, ponekad dosadan, često banalan i pun nekih običnih, svakodnevnih, tipskih prepreka s kojima se valja nositi. Život kao takav.
Po fimovima se, međutim, umetnost po pravilu tretira kao nešto veliko, a život i rad umetnika preoblači u nešto skoro pa mistično, a opet od silne upotrebe klišeizirano i tipsko, pa tako imamo patnje, muke, naglašene ekscentričnosti i sujeverne hedonističke rituale koje možemo okrenuti na nešto ultra-ozbiljno, gotovo hagiografsko, ili pak komično, ironično i satirično. Ali, može li se sačuvati ta „veličina“ umetnosti dok se umetnički život i proces stvaranja demistifikuju? Ako je verovati Keli Rajkard i njenom najnovijem filmu Showing Up, tako nešto je moguće.
Junakinja filma Lizi (Mišel Vilijams) je vajarka nekog srednjeg ranga u Portlandu. U filmu je pratimo kako balansira pripreme za svoju izložbu i distrakcije iz spoljnog, svakodnevnog života. Ona stvara u studiju koji je zapravo garaža, a svoj životni prostor iznajmljuje od svoje prijateljice sa studija Džo (Hong Čau), takođe vajarke, ali uspešnije i bolje plasirane. Lizi, pak, ima dnevni administrativni posao na svom bivšem koledžu, a šefica joj je majka (Merijen Planket) koja se razišla od oca (Džad Hirš) koji, pak, ugošćuje dvoje hipika iz Kanade. Uz to, Lizin brat (Džon Magaro) i sam ima umetničke sklonosti i više upada u stereotip ludog i mučenog umetnika, kopa ogromnu rupu u dvorištu i time zabrinjava svoju familiju.
Lizi takođe nema toplu vodu u svom prostoru usled kvara, a Džo to odbija da popravi iz namere ili iz nehaja dok i sama priprema izložbu. U ovoj seriji događaja niskog intenziteta, možda je najintenzivniji napad Lizine mačke na goluba i Lizina kasnija briga za njega na Džoino insistiranje, delom kao još jedna u nizu distrakcija koje Lizi ometaju u radu, a delom i kao simbol koji bi u nekom drugom filmu možda bio i previše očit i previše žestoko nabijen, ali ovde to nije slučaj.
Prva i osnovna stvar koju za film Showing Up moramo imati u vidu je činjenica da je to film Keli Rajkard. Ako smo gledali njene ranije filmove, neće nam biti teško da prepoznamo osnovne sastavne elemente, kako u tematskom smislu, tako i u smislu egzekucije. Za početak, imamo tu naizgled nedogađajnost, odnosno život u svom najrealističnijem pojavnom obliku, kao i konstantno razmišljanje i promišljanje o njemu koje nije predstavljeno vulgarno ili suviše direktno kroz nezgrapne dijaloge ili naratorske monologe, već je vizuelno ispripovedano s merom i osećajem za detalj. Takođe, imamo i mekano osvetljenu fotografiju u stilu starijih američkih nezavisnih filmova i montažu meditavnog tempa čije se povremeno ubrzavanje ovog puta može tumačiti kao lagano humorna intervencija u tekst. I gluma je jednako suptilna, a interakcije među glumcima uverljive i ubedljive, naročito u onim scenama u kojima se implicira to neko konstantno poređenje s drugima i preispitivanje samih sebe i svoje pozicije u svetu kojima smo i inače skloni.
Takav potpisni, utišani stil Keli Rajkard možda nije za svakog gledaoca i možda takođe nije pogodan za svaku temu i svako okruženje. Nemojmo se zavaravati, Keli Rajkard potpisuje dva vrlo prefinjena, detaljna i inovativna, ali zato upadljivo nespektakularna vesterna, kao i možda najnedogađajniji triler o planiranju terorističke akcije, što uopšte nisu loši filmovi, ali kojima razumevanje široke publike može biti nemoguća misija. Opet, upravo takav stil suptilnih detalja i poigravanja s njima možda čak i najbolje odgovara ovakvom materijalu.
Čini se da je Showing Up njen najličniji film do sada u kojem se ona otvara i kroz svoju protagonistkinju slika svoj kreativni proces i postavlja pitanja kako to da je njena umetnost nekako „manja“ od one koju stvaraju kolege i konkurencija. Možda deluje manje, ali je opet tako nepogrešivo njena.