kritika objavljena na XXZ
2022
Scenario
i režija: Paul Schrader
Uloge:
Joel Edgerton, Quintessa Swindell, Sigourney Weaver, Esai Morales, Bruce Mohat
Paul
Schrader je svakako jedan od poslednjih još uvek živih, aktivnih i, hajdemo
reći, atraktivnih relikata filmski boljih vremena Novog Hollywooda. Dobar deo
njegovih saradnika i saboraca je već umro, povukao se ili pao u nemilost nekih
novijih, ciničnijih vremena. I sam Schrader je prošao kroz čistilište u drugoj
polovini prve i prvoj polovini druge dekade našeg milenijuma, snimajući
promašaje za siću skupljenu preko Kickstartera, tezgareći za druge ili se
polu-ozbiljno zezajući s izvratanjem filmskih klišea. A onda se vratio na staze
stare slave.
Master
Gardener zatvara trilogiju o iskupljenju, trilogiju o muškarcima u sobama,
muškarcima mračnih prošlosti koji sede za stolovima koji vode dnevnike, što je
i inače aparatura zapleta na više linija koju je Schrader rado koristio kroz
svoju karijeru. Odnosno, možda je zatvara, ako ista ne preraste u tetralogiju,
to jest. Uostalom, veliki filmski stvaralac, prvo kritičar-teoretičar, a onda
scenarista, je svoju rediteljsku karijeru otpočeo tetralogijom u kojoj se
pokušao izboriti sa svojim kalvinističkim nasleđem i odgojem koji još uvek
njegov etički aparatus drže stegnutim učenjem o predestinaciji. Sa (za sada)
završnom trilogijom, čini se da imamo istu metu, slično odstojanje i stilski
nešto sofisticiraniju aparaturu.
Povratnički
film First Reformed (2017) bio je prikazan na ovim stranicama i to jeste bio
film o kalvinističkom svešteniku sumnjive prošlosti na putu iskupljenja koji
njegova religijska doktrina negira, ali je jednako dobro funkcionisao i kao
filmsko-teoretična vežba iz transcedentalnog stila na tragu Bressona i Dreyera,
filmskih stvaralaca u Schraderovom panteonu. The Card Counter (2021), imenu
uprkos, uglavnom nije bio kockarski film, koliko film o bivšem vojniku,
robijašu i sadašnjem profesionalnom kockaru koji mora poravnati svoje dugove,
moralne, a ne kockarske, odnosno spasiti jednog izgubljenog momka tako što će
se osvetiti zajedničkom neprijatelju. Master Gardener je još manje film o
baštovanstvu, makar direktno, iako nas Schrader podseća u dugim pasažima
dnevničke naracije svog naslovnog protagoniste da su vrtlarenje, njegova
istorija i prakse dosta zanimljivija i simbolički potentnija stvar nego što se
to nekom neupućenom na prvi pogled čini.
Narvel
Roth (Edgerton) je taj naš naslovni pedantni i posvećeni baštovan koji živi i
radi na imanju gazdarice, bivše glumice Norme (Weaver) sa kojom ima kompleksan
odnos između dužnosti i ucene sa komponentom prostitucije. Normin najnoviji
zadatak za njega je da njenu dalju unuku, odnosno kćerku njene pokojne
nećakinje Mayu (Swindell) uzme pod svoje i sačuva je od njenih „pogrešnih
životnih izbora“ koje ona možda nije ni napravila sama.
Jasno,
Norma ima klasističke, možda čak i rasističke tendencije, što će postati
belodano kada se upusti u konverzaciju s Mayom, čak iako nam je promakla njena
opaska o „mešanoj krvi“ njene unuke. Iz ideološki sličnog, ali ipak klasno
različitog miljea dolazi i Narvel čije je telo prekriveno nacističkim
tetovažama, zbog čega nosi duge rukave čak i kad je vruće, ako nam već „Proud
Boys“ frizura nije odala njegov profil. Dokle je išao i kako je završio tu gde
je završio će nam postajati malo po malo jasnije kroz seriju košmarnih
„flashback“ scena centriranih oko njegovih konverzacija sa zlokobnim starcem
(Mohat), uz vrlo „baštovansku“ poveznicu o „čupanju korova“, stvarnog ili
metaforičkog.
U
prvoj polovini, Master Gardener je na nivou s prethodna dva filma iz trilogije
iz prostog razloga što misterija funkcioniše, a Schrader pokazuje dovoljno
stilskih veština majstorski upravljajući glumcima usmeravajući ih prema
mikro-glumi i tehničkim komponentama filma poput fotografije koju opet potpisuje
Alexandre Dynan i stilizovane muzike na sintisajzerima i procesiranim
električnim gitarama Devontéa Hynesa, poznatog i kao Blood Orange. Ali, jednom
kada se Narvel i Maya zbliže, pa se nađu sami na svetu, sa svojim tajnama i u
pokretu, površnost i „zamor materijala“ postaju dovoljno očiti da zaprete da će
srušiti ceo film.
Jednostavno
rečeno, krimen Narvela Rotha dok je još bio Norton Rupplea je toliko velik i
očit da onda i iskupljenje postaje tezično, a njegov put neukusna (vrlo
belačka) spasiteljska fantazija, možda čak i jednako inherentno rasistička u
svojoj osnovi, premda neagresivna u manifestaciji. Usput, čini se da Schrader
baš i ne zna šta bi na tom mestu uradio, a još manje šta njegov protagonista
treba da uradi, osim da klekne (odnosno da ga autor natera da klekne) u
vizuelno impresivnoj i simbolički jakoj, ali ipak dramaturški plošnoj sceni.
Tako
Schrader otkriva sebi i inače, a naročito u ovoj trenutnoj stvaralačkoj fazi,
nesvojstvenu sklonost ka grubosti u skiciranju i zapravo ka lažnom
predstavljanju svojih likova: Narvela kao kompleksnog, a Maye kao ličnosti
uopšte (u filmu je ona čisti konstrukt), pa tako Norma ostaje najživotniji i
najmesnatiji lik sa svojim groznim karakterom i principima, ali ipak karakterom
i principima. Schrader, dakle, „pravi paradu“ dok „puca zicer“, ali mu i to
nekako možemo i moramo oprostiti, prvo zato što ima dovoljno stila da to i
izvede, a drugo, zato što je zaslužio i svojim nas opusom zadužio da mu ponekad
malo i progledamo kroz prste.