2014.
režija: Brad Anderson
scenario: Joe Gangemi (po kratkoj priči Edgara Allana Poea)
uloge: Kate Beckinsale, Jim Sturgess, Ben Kingsley, David Thewlis, Brendan Gleeson, Michael Caine, Sophie Kennedy Clark, Sinead Cusack
U pitanju je kostimirana horor-misterija smeštena u usamljenu ludnicu iz prvog naslova negde na prelazu iz XIX u XX stoleće. Izvornik je priča Edgara Allana Poea, ali u pitanju je itekako originalno delo koje sa originalnom pričom deli premisu, ali je razrađuje dalje i dalje. Dodajmo na to reditelja sa reputacijom i prvu ligu britanskih glumaca, pa očekivanja rastu. Na nečemu se, doduše, moralo štedeti, pa Bugarska glumi Englesku, ali to suštinski ne menja stvari. Prvo, treba stvoriti jezivu atmosferu, a Balkan je za to kao naručen. I drugo, u mraku, po zimi, snegu i blatu zapravo nema neke razlike između Bugarske i Engleske.
Drugi naslov je ime jednog lika u filmu. Nije najzastupljeniji ni najvažniji, ali je svojevrsni pokretač radnje. Elizu (Beckinsale) vidimo već u prvoj sceni gde je profesor (Gleeson) pokazuje zainteresiranom auditorijumu kolega lekara-psihijatara. Ta scena je znakovita i potpuno se uklapa u repliku koja će se ponoviti u filmu: “Ne verujte u ono što čujete i bar u polovinu onoga što vidite”. Tako je i Eliza, sa jedne strane, histerična žena, a sa druge žrtva nasilja svog muža i medicinskog sistema.
Sledeći put ćemo je videti u naslovnom azilu, ludnici za bogate i moćne u kojoj uticajne familije “odlažu svoj balast” daleko od očiju javnosti. Zašto bi neki parlamentarac dozvolio da svet vidi njegovog ludog ujaka, sina-pedera ili sestru malo slobodnijeg morala? Nju će tamo upoznati sveže diplomirani doktor Edward Newgate (Sturgess) koji se javlja na staž. Stonehearst je, međutim, institucija ispred svog vremena, nema vezivanja, zatvaranja u kaveze i drugog nehumanog tretmana, pacijenti jedu zajedno sa lekarima i imaju slobodne aktivnosti. Čak im se ne razbijaju deluzije. Moderni upravnik doktor Silas Lamb (Kingsley) ima devizu da je i za pacijente i za osoblje bolje da, ako neko misli da je konj, onda neka mu se i pusti da bude konj, jer je lakše izaći na kraj sa srećnim konjem nego sa nesrećnim čovekom.
Ono što je problematično u celoj priči je nešto što će Newgate otkriti koliko prve noći: u podrumu je ipak zatvoreno odeljenje, a utamničeni pacijenti tvrde da su oni zapravo “normalni”, da su oni doktori i osoblje, a da je doktor Salt (Kaine) legitimni upravnik institucije. Lamb je, istina, lekar, ali vojni hirurg za kojim se vuče rep ratnih zločina i koji je u bonici bio samo pacijent. Problem je što Newgate oseća pomalo opsesivnu naklonost prema Elizi, pa mu nije tako jednostavno odlučiti šta mu je činiti: otići do obližnje varoši i pozvati vlasti da razreše situaciju ili prethodno izvući Elizu. Lamb je možda lud, ali nije glup i počinje igra živaca, a vreme je ograničeno: od Newgateovog dolaska oko Božića do kulminacije za Novu 1900. godinu.
Brad Anderson je svojevrsni specijalista za ograničene prostore u kojima se formiraju paralelne društvene strukture. Najpoznatiji je po filmu The Machinist (2004) za koji se Christian Bale sveo na kost i kožu. Ono što smo zaboravili o ovom filmu je činjenica da je protagonista zatvoren u svom umu, na neki način. Anderson se već bavio ludnicom u filmu Session 9 (2001), vozom koji putuje kroz puste i hladne karajeve u Transsiberianu (2008), barom u Detroitu koji postaje sklonište od apokalipse u Vanishing on the 7thStreet (2010) i dispečarskom službom u svom prethodnom filmu The Call (2013). Usput je, kao pouzdan i vešt zanatlija, radio na televiziji, a u ranijim fazama karijere se uglavnom bavio komedijama. Neki od njegovih radova su izuzetno uspeli, neki su pomalo nategnuti, ali mora mu se priznati tematska i stilska doslednost.
U Stonehearst Asylum Anderson svakako demonstrira ideju i određenu veštinu da zapakuje misteriju i tempira obrate. Ispod površine jedne sasvim obične viktorijanske misterije kriju se značajnija i zanimljivija razmišljanja na teme tipične za početak prošlog stoleća: utopija, ženska emancipacija, socijalizam, jednakost. U konačnici, tema filma je i revolucija kao takva, sudar novog sveta i starog.
To je svakako zanimljivo, ali iz nekog razloga ne dolazi do izražaja. Možda je razlog za to što Anderson i još više scenarista Gangemi ne nude nikakav stav o tim pitanjima. Možda je i zbog toga što je dominantna žanrovka komponenta gothic misterije. Možda i zbog glumaca koji su potpuni “typecast” za svoje tipske likove. Možda se svi trude oko sakrivanja tragova zbog obrata na kraju, pa se u tome vidi i ponešto “teške ruke” u pripremanju terena. Obrat na kraju jeste neočekivan, ali ništa od filma se ne čini organskim.
Bilo kako bilo, Stonehearst Asylum ne uspeva da ode dalje od veoma standardnog filma. Zabavan za jedno gledanje, ali mogao je biti i bolji i zapravo angažirati gledaoca. Konačno, ni misterija nije toliko stravična kao što ni kontekst ne ide dovoljno duboko. U toj pola-pola podeli se negde zagubio jedan izuzetan film i sveo se na prosečan.