kritika objavljena na XXZ
2023.
režija: Chris McKay
scenario: Ryan Ridley, Robert Kirkman
uloge: Nicholas Hoult, Nicolas Cage, Awkwafina, Ben Schwartz, Shohreh Aghdashloo, Brandon Scott Jones, Camille Chan
U svojoj karijeri koja traje preko 40 godina i broji preko 100 uloga, Nicolas Cage je doživeo uspone i padove koji su bili unekoliko povezani i sa njegovim privatnim životom. Kad god bi pomislili da je kao glumac dotakao dno s kojeg će se teško izvući, Cage bi nas iznenadio, nekad ozbiljnošću, a nekad mahnitanjem u ulozi koju bi bilo koji gledalac teško predvideo, a malo glumaca bi je bilo sposobno odigrati. Pritom, Nicolas Cage je svestan svoje reputacije (odnosno svojih reputacija) i spreman je da se s time zeza do iznemoglosti, pritom po pravilu pronalazeći novi način kako da nas iznenadi.
Jednako kao i Cage kao glumac, tako je i Dracula kao filmski lik prošao brojne inkarnacije, od ozbiljnih i otmenih, preko melanholičnih do farsičnih i čak trešerskih. Čak i ako izuzmemo Murnauovog Nosferatua i 101-godišnji jubilej koji film delimično inspirisan Stokerovim literarnim klasikom slavi, prvi sinonim za Draculu je film iz 1931. godine s Belom Lugosijem u naslovnoj ulozi. Draculu su dalje igrali Christopher Lee, John Carradine, Peter Cushing i Gary Oldman, a u svojim različitim inkarnacijama legendarni vampir se često borio s izazovima modernog sveta, često uključujući i proterivanje, odnosno nevoljnu migraciju.
Nicolas Cage kao Dracula se čini kao logično rešenje koje mi, filmofili današnjice, zaslužujemo i na koje smo čekali godinama. S tim u vezi, fotografije sa snimanja filma Renfield u režiji Chrisa McKaya (animirana serija Robot Chicken, The Lego Batman Movie) s Cageom u Draculinoj „uniformi“ i u izdanju u kojem pomalo liči na Marilyna Mansona, podgrevale su očekivanja. Tada nam još nije bilo rečeno da su McKay i scenaristi Ryan Ridley i Robert Krikman (animirana serija Rick & Morty, igrana Community) pronašli novi ugao u decenijskoj borbi između Dracule i modernog sveta (je li ikada iko zamislio Draculu kao „šefa iz pakla“?) i celu priču ispričali iz perspektive njegovog sluge i sada naslovnog junaka filma, Renfielda. Dotičnog je, pak, odigrao Nicholas Hoult, možda i jedini glumac mlađe generacije sposoban da u mahnitanju parira skoro-pa-imenjaku Cageu.
Renfielda upoznajemo kao pasivnog učesnika terapijske grupne seanse namenjene osobama u ovisničkim vezama koje vodi Mark (Brandon Scott Jones), psihoterapeut pun optimizma. Iz „off-a“ nam Renfield govori kako je tu došao. Naime, i on je u ovisničkoj vezi, prema svom šefu Draculi, i ta veza traje već skoro 100 godina. On je, naime, otišao Grofu na noge u nadi da će napraviti posao svog života s nekretninama, a umesto toga je potpisao ugovor s njim da ga opslužuje, za uzvrat dobijajući deo njegovih moći i šansu za večni život. Zadaci podrazumevaju pribavljanje hrane (sveže krvi, dakako) i zaštitu od popova i lovaca koji imaju nezgodan običaj da Draculu iznenade usred bela dana kada ovaj spava, a ponekad, kada Grof bude ranjen, i pronalaženje novog utočišta i negu dok isti ne ozdravi, ponovo se osili i tako u krug.
Sadašnje mesto radnje je New Orleans i napuštena bolnica u kojoj se Dracula skriva i oporavlja, a seanse služe Renfieldu kao lovište: on, naime, sluša priče svojih kolega iz grupe, lovi njihove partnere koji ih maltretiraju i „poslužuje“ ih Draculi. Ovaj, međutim, žudi za finijom hranom: sretnim parovima, naivnim turistima, časnim sestrama i možda autobusom punim navijačica (što ispostavlja kao spisak za nabavku svome slugi). Renfield polako shvata da je i on zlostavljan u odnosu / vezi sa svojim šefom i dobija poriv da se probudi, otkači ga i preuzme kontrolu nad svojim životom.
Pravu motivaciju za to će dobiti kada upozna policajku Rebeccu (Awkwafina) koja žaluje za svojim ocem-herojem i pokušava da sama, protiv volje svojih očito korumpiranih kolega, pravdi prevede klan Lobo predvođen brutalnom majkom Bellafrancescom (Aghdashloo) i njenim tupavim, a nasilnim sinom Tedwardom (Schwartz). Mogu li se dvoje gubitnika udružiti i, protiv svih šansi, stati na rep svojim tamničarima i mučiteljima?
Renfield je, dakle, ultra-nasilna horor-komedija s elementima krimi-trilera (odnosno parodije na isti) i farse na temu moderne psihologije / psihoterapije i novogovora koji je iz njenog terminološkog rečnika izašao dalje u svet. U tome, scenaristički dvojac i reditelj spretno pronalaze određeni balans tih elemenata i od Renfielda prave kompaktan, neozbiljan, visoko-stilizovan i vršaki zabavan film koji, doduše, na određenim mestima zna biti zbrzan i bučan. U tome se oslanjaju na namerno aljkav CGI koji ovde čak i ne smeta (imajući u vidu blesavost same premise), ali i na elemente produkcijskog dizajna, kostima, kontrasnog osvetljenja (od otrovno-zelenog do krvavo-crvenog) i muzike.
Glumački, možda smo očekivali više „mahnitanja“, odnosno instinktivnih „iskakanja“ iz uspostavljenog tona prema višem registru, od Nicolasa Cagea, imajući u vidu i postavku Dracule kao čistog krvožednog psihopate i izbor New Orleansa (kao Bad Lieutenant: Port of Call..., odnosno jedne od Cagovih najmahnitijih uloga) kao mesta radnje, pa i glavnu premisu filma da je on kreten od šefa koji maltretira svog slugu. Cage nas je, međutim, iznenadio relativno čvrstom kontrolom samog sebe u liku, uz tek nešto podizanja glasa, ali zato s druge strane možemo reći da je Nicholas Hoult pun pogodak i da je Renfield, kao što mu i naslov kaže, njegov film. Hoult se u poslednje vreme specijalizovao za uloge ljigavih, manipulativnih ludaka koji misle da su pametniji nego što to zapravo jesu, ali je u pitanju glumac širokog raspona koji smo mogli da vidimo u brojnim filmovima različitog profila i žanra. U Renfieldu izvodi mešavinu između svog uobičajenog tipa i parodije svog starijeg kolege u filmu u kojem je odigrao svoju prvu veću ulogu. U pitanju su About a Boy i Hugh Grant, odnosno ona njegova tipična naivčina koja u Houltovoj interpretaciji deluje karikaturalno. Glumački ansambl, uglavnom s komičarskim zadacima upotpunjuju Awkwafina (već dokazana i u komičnom i u dramskom registru, čak i u onom akcionom), Ben Schwartz koji uživa igrajući potpunu budalu i Brandon Scott Jones koji demonstrira najfiniji „tajming“ u možda i najfinije kalibriranoj ulozi psihoterapeuta.
Na kraju, Renfield možda nije nikakvo remek-delo, ali je zato fini i precizno napravljeni komad zabave, pritom inteligentniji nego što se to na prvi pogled čini. Možda kao najbolji dokaz za to mogu poslužiti neke od ranih scena u kojima su Nicolas Cage i Nicholas Hoult majstorski umontirani u originalni film iz 1931. Ponekad je i to sasvim dovoljno za pozitivan utisak, ako se za to nađe prava publika.