kritika objavljena na XXZ
2023.
Režija: Aaron Horvath, Michael Jelenic
Scenario: Matthew Fogel
Pobunila se ovih dana vaskolika globalna filmska kritika u nameri da sreže najnoviji komercijalni proizvod u domeni animiranog filma nastalog po popularnoj video-igrici koja je kroz decenije i platforme menjala oblike, ali ne i svoju suštinu. Isto tako je fanovski nastrojena publika pohrlila u kino-dvorane i učinila da sa oko 400 miliona dolara zarade u prvom vikendu (doduše uskršnjem i produženom) The Super Mario Bros. Movie postane rekorder u klasi adaptacije video-igrice i sasvim blizu rekorda u klasi animiranog filma.
Kritika filmu zamera različite stvari. Kritičari i kritičarke bez igračkog, „nerdovskog“ iskustva, uglavnom stariji, fini i knjiški ljudi skloni bezglavoj panici na pomen video-igara, ima problem sa time da je u pitanju adaptacija jedne takve, pa onda pronalaze nekakvu uvredljivost, klasnu i nacionalnu stereotipiju, brkajući jedan svet koji je nastao pre četiri decenije u Japanu i sasvim moguće pod uticajem halucinogenih droga sa ovim današnjim sklonim cepidlačenju oko svake sitnice da niko nikad ni slučajno ne bude uvređen. Oni drugi, sa igračkim i fanovskim stažom, zameraju mu to što nije bolji kao film i što ne dostiže revolucionarnost igrice, već samo „servisira“ fanove, kako novu generaciju dece, tako i njihove roditelje koje šalje na potragu za proverbijalnim „uskršnjim jajima“, odnosno za zakopanim referencama na pojmove iz duge istorije igrice. Dok su zamerke prvih uglavnom besmislene, zamerke ovih drugih „samo“ promašuju poentu: scenarista Matthew Fogel i reditelji Aaron Horvath i Michael Jelenic svesni su toga da oni ovde nisu na zadatku stvaranja remek-dela, već komercijalnog proizvoda koji će Nintendovim povezanim franšizama oko Maria, Donkey Konga i drugih likova iz igrica otvoriti put prema tržištu filmova nakon nekih neuspešnih pokušaja u prošlosti.
Radnja je linearna i u suštini sastavljena od očekivanih stvari. Blizanci Mario i Luigi su dali otkaz kod svog šefa Spikea i svu ušteđevinu potrošili na snimanje reklame za njihov novi, privatni vodoinstalaterski biznis. Na drugoj strani univerzuma, zmaj Bowser se domogao večne zvezde i na putu je da osvoji svet i, naročito, srce ljudske princeze Peach koja vlada Kraljevstvom Gljiva. Nakon što zeznu svoj prvi posao, Mario i Luigi pokušavaju da se iskupe tako što će spasiti ceo Brooklyn kada pukne glavna kanalizaciona cev. Dok pokušavaju da je poprave, različiti odvodi ih odvode na različita mesta, pa tako Luigi završava u Bowserovom zarobljeništvu, a Mario u Kraljevstvu Gljiva nad kojim se nadvija Bowserova senka. Kako bi spasio brata, svoj i sve njemu paralelne svetove od strašnog zmaja, Mario mora alarmirati princezu i skupa s njom osigurati pomoć vojske iz susednog Kraljevstva Džungle kojim vlada Cranky Kong, odnosno uortačiti se s njegovim nadmenim sinom Donkey Kongom. U tome svemu, naći će se mesta za par arkadno-platformskih nivoa, bilo u 2D „side scroller“ modu, bilo u 3D modu, trku kartinzima po cesti od duge i nekoliko borbi koja kulminira onom završnom i poentom „kad se male ruke slože“.
Radnja je, dakle, u duhu neke, bilo koje od Mario-igrica s originalnog NES-a, SNES-a, N64, Wiija ili Switcha, a i animacijom u ultra-živim bojama bez ikakvih pretenzija ka realizmu, nekakvom „gritty“ pristupu ili čak bazičnoj granulaciji hvata se duh neke od Mariovih novijih video-inkarnacija. Tako bazična radnja zapravo služi najviše uvođenju likova i otvaranju aleje za nove franšizne nastavke dok zabavlja klince i budi nostalgiju u njihovim roditeljima. Čak i na tom polju, Fogel i rediteljski dvojac ne intervenišu previše, držeći se postulata iz nekih od igrica da princeza Peach nije nekakva pasivna lutka u nevolji, već čak i prirodnija heriona od naslovnog junaka. Glasovna gluma zavisi od sinhronizacije, a potpisnik ovih redova je, u svojstvu muža bivše nintendo-igračice i naročito oca budućeg nintendo-igrača (sam je odrastao na PC-u) imao prilike da čuje samo neoriginalnu, ali je svestan da postoje zamerke na izvedbe nekih od glumaca.
Zapravo, možda su najveći problem filma iskrivljena očekivanja kako od fanova, tako i od ne-fanova ovih igrica i igrica uopšte, pa se novi Super Mario film poredi, na svoju štetu, s LEGO filmovima, što je najmanje iz jednog razloga pogrešno. Naime, od Lego-kocaka se može izgraditi svašta, što je i poenta prvog LEGO filma, dok Super Mario može biti samo Super Mario. Drugo, LEGO-filmovi su preopterećeni prolaznim referencama na apsolutno sve aktuelno u tom trenutku. Zapravo, filmovi s kojima se The Super Mario Bros. Movie može porediti su njegova igrana inačica iz 1993. godine koja je bila dosta slaba, kao i dva relativno recentna igrano-animirana filma o njegovom „rivalu“ sa Sega-sistema, ježu Sonicu, u kojima je spoj avanture za klince i nostalgije za njihove roditelje dosta manje gladak i u suštini deluje usiljeno. U poređenju s njima, The Super Mario Bros. Movie izlazi kao pobednik.
Pogledan sam za sebe, ima on nešto svojih prednosti, od kompaktnog „pakovanja“ u 90-ak minuta, pa do perfektne egzekucije nekih od segmenata, posebno onih „igračkijih“, recimo onih arkadnih „nivoa“ i karting-trke koja kao da blago referira na Fury Road. Ima i nedostataka, od nepotrebnog prvog zeznutog posla, pa do činjenice da Luigi provodi barem polovinu filma „van igre“, daleko na „klupi za rezerve“. Opet, kao komercijalni proizvod, ovaj animirani film može da posluži kao primer kako se stvari rade naizgled bez kampanje, a zapravo sa konstantnom kampanjom niskog intenziteta koja prolazi „ispod radara“, a i kao film je dovoljno jednostavan, zabavan, lepršav i po duhu veran izvornim igricama.