kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Ako ništa drugo, Lori Poitras mora se priznati da pogađa „žicu“ odbora i komiteta zaduženih za važne nagrade: u kolekciji trofeja ima jednog Oskara, Baftu i Emi, uz još dve oskarovske i emijevske nominacije, te još jednu za Baftu. Pregršt „manjih“ nagrada i nominacija se podrazumeva. Biće da je „domaći zadatak“ odradila kako treba.
Taj zadatak zapravo i nije bio toliko težak. Jer, američkoj i britanskoj „relevantnoj“ publici, onoj koja dodeljuje nagrade, kod dokumentaraca po pravilu važnija je „važna“, odnosno bombastična tema nego kvalitet obrade, a tu je Lora Poitras na svom terenu s izborom istih i potonjim pakovanjem uz dozu samoreklamerstva i infuziju štoseva pokupljenih iz igranih filmova.
Za Lorine rane radove, posebno za slabo gledani prvenac „Flag Wars“ (2003) na temu situacije u kojoj se beli gej profesionalci doseljavaju u radničko afroameričko predgrađe, može se reći da su originalni i inkvizitivni. To donekle važi i za sledeći film „My Country, My Country“ (2006), koji joj je doneo prve opipljive uspehe, a bavi se temom lažiranih izbora u Iraku. No, ostalo je manje ili više-čista šminka.
Već sa „The Oath“ (2010) koji se bavi Al-Kaidom i američkim „ratom protiv terora“, uz lagano „zaveraški“ diskurs, Laura Poitras otkrila je da joj se najviše isplati „ubeđivati već ubeđene“ iz redova zapadne levičarske intelektualne elite, što je doktorirala sa dva naredna filma koji su, zapravo, „žitije svetaca“ u tim krugovima. Sa „Citizenfour“ (2014) o Edvardu Snoudenu uspela je da pobere brojne nagrade i da se izreklamira kao najrelevantnija moguća autorica, dok sa „Risk“ (2016) o Džulijanu Asanžu ipak nije polučila iste uspehe, iako se trudila iz petnih žila.
Usledila je pauza u kojoj se Poitras uglavnom posvećivala kraćim formama i producentskom radu, a onda i novi dugometražni dokumentarac „All the Beauty and the Bloodshed“ koji je opet, s određenim uspehom, zaigrao u sezoni nagrada. Film koji spaja žanrove portretnog i aktivističko-političkog dokumentarca prikazan je i na beogradskom Festu.
Dve centralne teme filma su biografija protagonistkinje i naratorke, umetničke fotografkinje i aktivistkinje Nen Goldin, te borba protiv i relativni pad porodice Sakler, vlasnika farmaceutske kompanije „Perdju“ odgovorne za epidemiju zavisnosti od lekova poput „oksikotina“, „fentanila“ i pre toga „valijuma“. Te dve linije radnje zapravo se spajaju u liku i delu Goldinove koja preko svoje organizacije PAIN vodi borbu da se Saklerovi izbace iz umetničkih institucija, odnosno da dotične ne primaju njihove donacije.
Iz priče o životu protagonistkinje, od početaka u represivnom predgrađu, preko otkrivanja vlastite seksualnosti, bavljenja umetnošću i aktivizmom za prava slabijih i potlačenih (žena, LGBT osoba, obolelih od AIDS-a), te trauma koje su je oblikovale - postaju nam jasni motivi i ciljevi ove njene, za sada poslednje borbe.
Zapravo, Lora Poitras je pola posla odradila kada je našla tako snažan subjekt koji je opet, za razliku od Snoudena i Asanža, prizemljen, pa makar činjenicom da je Nen morala da živi običan život daleko od pozicije moći. Drugu polovinu je autorica, pak, rešila tako što je savladala sopstveni ego i potpuno se povukla u stranu pustivši protagonistkinji da nosi film i kao naratorka i kao autorica većine vizuelnog materijala koji se u njemu vidi.
Taj materijal čine upravo njene fotografije napravljene tokom nekoliko decenija umetničke karijere, istovremeno predivne i potresne, a kao takve idealne za ostavljanje moćnog zapisa o vremenima, njihovim nepravdama, lepotama i metaforičkim krvoprolićima.
Nen Goldin je zaista savršen subjekt i osoba koja dostavlja prvoklasan materijal, dodatno podvučen dojmljivom muzikom koju potpisuje Soundwalk Collective, te uz pomoć tima montažera spojen sa novosnimljenim materijalom (intervjui sa protagonistkinjinim saborcima, dokumentacija protesta) koji je i sam solidnog kvaliteta. Laura Poitras iz pozadine vešto slaže kockice u emotivno dojmljiv dokumentarac koji na kraju, uprkos početnom utisku da joj je Nen Goldin „obavila“ pola posla, predstavlja prilično dobar film – i vrhunac njene dosadašnje karijere.