kritika objavljena na XXZ
2022.
režija: Rodrigo Sorogoyen
scenario: Isabel Pena, Rodrigo Sorogoyen
uloge: Denis Ménochet, Marina Fois, Luis Zahera, Diego Anido, Marie Colomb, Luisa Merelas, José Manuel Fernández y Blanco, Xavier Estévez, Melchor López
Ko su ljudi a ko su zveri u svetu u kojem je čovek čoveku vuk? Iako je čovek jedina vrsta sposobna da razmišlja govori, njenim jedinkama često vladaju animalni nagoni maskirani u kodekse i nepisana pravila. Ljudi često zaziru od nepoznatog, od neznanaca, od nečeg novog, a unikatna ljudska sposobnost imaginacije i artikulisane želje često ih dovodi u sukobe s drugima. Takvu jednu situaciju ispituje španski reditelj Rodrigo Sorogoyen u svom sporovoznom i atmosferičnom „backwoods noiru“ The Beasts koji igra na ovogodišnjem Festu.
Antoine (Ménochet) i Olga (Fois) francuski su sredovečni par koji se doselio u planinsko selo u Galiciji sa snovima o bavljenju poljoprivredom u ekološki čistoj sredini. Neki meštani, poput Pepina (Fernández y Blanco) ih u potpunosti prihvataju i pomažu im, drugi na njih gledaju kao na turiste i drže ih na distanci, a neki, poput njihovih prvih komšija, braće Xana (Zahera) i Lorenza (Anido), te njihove stare majke (Merelas) ne prezaju od toga da ih izazovu i sukobe se s njima. Tačka sukoba se nameće u ponudi elektroenergetske korporacije da otkupi zemlju i na njoj izgradi turbine-vetrenjače.
Za „starosedeoce“ to znači priliku da prodaju zemlju i ratosiljaju se težačkog života, ali za Olgu i pre svega Antoinea to znači odricanje od sna i fantazije koju je gajio kroz dobar deo svog života. Situacija polako eskalira, od neslanih šala, preko prozivki u jedinom lokalnom baru, pijančevanja i ostavljanja đubreta u dvorištu kuće došljaka, do trovanja bunara i uništavanja letine. Policija oličena u naredniku Espinu (Estévez) ne želi ili ne može da povede postupak bez konkretnih dokaza, a zapravo želi da održi nekakav status quo i iluziju reda, zbog čega Antoine nabavlja džepnu kameru i pokušava da snimi svaku svoju interakciju sa susedima, što dotične dodatno razjaruje. Kulminacija će biti ekstremna.
Ako postoji naravoučenje u ovoj priči, onda je to da je (brdsko) selo – (brdsko) selo, ma gde se ono nalazilo, pa kao takvo funkcioniše po univerzalnim pravilima. Došljaci, najčešće urbani i po pravilu pogonjeni neutemeljenim fantazijama o čistoj prirodi i jednostavnom načinu života, tu su remetilački faktor. Domaći bi, pak, sanjaju o lagodnom gradskom životu i, kad im se ukaže prilika, sve bi učinili da bi ga se domogli, dok zvanične institucije o zabačenim krajevima ne brinu više nego što je to neophodno, pa je njihovo odsustvu prilično „glasno“.
Rodrigo Sorogoyen se oprobao u raznim žanrovima uglavnom mešajući različite tipove trilera sa manje ili više uvrnutom psihološkom dramom. Festivalska i „arthouse“ publika je imala prilike da vidi njegovu dramu o vezama Stockholm (2013), ambiciozni i neujednačeni triler o lovu na serijskog ubicu u „zanimljiva vremena“ May God Save Us (2016), „brbljivi“ politički triler The Candidate (2018) i triler-dramu Mother (2019) koja je bila ekspanzija autorovog nagrađivanog kratkog filma. Iz njegove dosadašnje karijere možemo, dakle, zaključiti da je relativno versatilni autor, da se dosta oslanja na saradnju sa scenaristkinjom Isabel Penom od čega neretko i profitira, ali i da su oboje skloni rasplinjavanju i razvlačenju inicijalno zanimljivih priča „na tanko“ u formatima od preko dva sata filma.
Sve to je i ovde slučaj. Sorogoyen se, zajedno sa svojom ko-scenaristkinjom, oslanja na poetiku dva prelomna novohollywoodska filma, Boormanovog Deliverance (1972) i Peckinpahovog Straw Dogs (1971), a sporovoznost kompenzuje izrazito gustom, neprijatnom i pretećom atmosferom u okruženju impozantnog, ali jednako pretećeg pejzaža. Sugestija pretnje kroz uvijene, kriptične dijaloge i postupke koji svakako mogu okarakterisati kao svinjarija tek retko biva ostvarena, ali je dobro pripremljena i izvedena, tako da svakako ima efekta. Najuspeliji deo je svakako „naplata“ uvodne scene u kulminaciji, dok je najproblematičniji epilog koji je prolongiran, uvodi novu temu odnosa između Olge i kćeri Marie (Colomb) i završava se otvorenim krajem koji je efektan, ali je na tom mestu takav postupak ipak nekako očekivan.
Svoje nade Sorogoyen svakako polaže u atmosferu, ali i u glumce. U tom smislu, Denis Ménochet nosi veći deo filma svojom versatilnošću, ali i eksplozivnošću, a njegova interakcija s ostalima je uverljiva. Marina Fois svoju šansu traži iz drugog plana i uspeva da je realizuje kasnije u filmu, bez većih poteškoća. Luis Zahera je uverljiv kao surovi, animalni antagonista, dok Diego Anido uspeva da izbegne zamku da svoj lik odvede u smeru karikature. Tehničke komponente filma, poput fotografije Alejandra de Pabla u tamnim tonovima, odmerene montaže Alberta del Kampa i neoklasične muzike Oliviera Arsona upotpunjuju ugođaj filma.
Na kraju, The Beast možda neće biti ni prelomni ni ultimativni „backwoods noir“, ali svakako film koji inteligentno sledi postulatima pod-žanra i daje lokalizovani kolorit univerzalnim temama. Uspesi na festivalima i u sezoni nagrada (9 nacionalnih Goya nagrada, uz još 8 nominacija, te francuski Cesar za strani film) to samo potvrđuju. Rodrigo Sorogoyen je svakako autor na kojeg će španska kinematografija računati i u budućnosti.