kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Već smo se osvrnuli na fenomen „januarskog treša“, odnosno izbacivanja filmova sa skromnim (umetničkim) ambicijama u sezoni kojom vladaju oskar-naslovi ili totalno mrtvilo, sve po sistemu „ako prođe – prođe“). Ma koliko neki fenomen iz početka bio autentičan, jasno je da će pre ili kasnije postati model poslovanja ili makar faktor koji se obavezno uzima u obzir. Red je, dakle, da ispitamo najveći neočekivani hit ovogodišnje januarske sezone, naslov M3GAN.
Čak i letimičan pogled na autorsku ekipu, i to više na scenariste (Džejms Van i Akela Kuper) i producente (Džejms Van i Džejson Blum), nego na reditelja Džerarda Džonstona koji nije uspeo da stvori momentum posle svog ingenioznog prvenca Housebound (2014), govori nam o tome da je tu malo toga slučajnog. Tandem Van-Kuper je napisao scenario i za još jedan od „treši“ hitova, Malignant (2021), Van sam po sebi je prva asocijacija na savremene horor-franšize (Insidious, Conjuring i sve „spin-of“ varijante istog), dok su Blum i njegova kompanija Bloomhouse izuzetno aktivni u žanru horora „visoke B“ i „niske A“-produkcije.
Sa takvim imenima „u sedlu“, ne treba da čudi činjenica da je u slučaju M3GAN sve pomno isplanirano (od bioskopskog termina do jake i precizno ciljane marketing-kampanje koja se vodila uglavnom u virtuelnom svetu), pa ni rezultati, ma koliko impresivni bili, zapravo nisu iznenađujući. Film je, naime, utrostručio svoj budžet već u prvom vikendu prikazivanja, dok mu je „total“ za sada na desetostrukoj vrednosti uloženih sredstava. Sad, prati li taj materijalni uspeh i onan nematerijalni u smislu kvaliteta – e, to je već pitanje...
Premisa na koju se film oslanja je toliko stara da sa sobom nosi rizik asocijacija na starije, bolje i kultne filmove. Reč je, naime, o tome da „nauka poludi“, pa se izum otrgne kontroli. Dakle, Frankenštajn u bilo kojoj inkarnaciji (literarnoj ili nekoj od filmskih) ili možda originalni Jurassic Park. Drugi deo premise, da je u pitanju lutka, takođe je kliše sam po sebi, od originalnog Čakija iz filma Child’s Play, pa do naslovne junakinje iz filma Anabelle koji takođe spada u Vanov filmski „univerzum“. Pritom je i nadgradnja tog klišea, uvođenje veštačke inteligencije kao faktora, nešto već viđeno, i to u ne baš sasvim uspelom „rimejku“ Child’s Play, što takođe nije znak koji uliva puno poverenja.
Poverenje ne otvara ni uvodna sekvenca koja zahteva žestoku suspenziju neverice iako se i u njoj ređaju sami klišei. Porodica ide na zimovanje u svom automobilu i na put prema planinama ih uhvati mećava. Otac i majka se svađaju, a kćerka divlja po autu fokusirajući se više na igračku koja joj je ispala iz ruku nego na opasnost oko sebe. Na kraju se niotkuda pojavljuje ralica za sneg i udara automobil.
Nakon toga se fokus seli na Džemu (Alison Vilijams, poznata iz serije Girls i filma Get Out!), inženjerku robotike zaposlenu u korporaciji za proizvodnju visokotehnoloških igračaka. Projekat na kojem ona sa još dvoje kolega radi poslužio je kao naslov filma (u pitanju je akronim od punog naslova projekta, „Model 3 Generative ANdroid“), ali njihov šef i vlasnik korporacije Dejvid (Roni Čieng), razočaran cenom konačnog proizvoda, želi da kompletan projekat ukine.
Ni situacija kod kuće nije ništa bolja za Džemu. Naime, ono dvoje iz automobila su bili njena sestra i zet, oboje su poginuli, a Džemi je pripalo staranje o njihovoj kćeri Kejdi (Vajolet MekGro). Džema kao žena od nauke i karijere, očekivano, pojma nema kako s decom, a ni Kejdi nije baš neko lagano i nezahtevno dete, a pritom je još uvek pod intenzivnim udarom traume gubitka roditelja. Situaciji ne pomažu ni posete psihologinje Lidije (Ejmi Ašervud) čiji je zadatak pre da proceni je li Džema pogodna osoba za staranje o detetu, nego da bilo kojoj od njih dve pruži neku smislenu pomoć za nošenje sa situacijom.
I tu Džema dobija ideju da spoji lepo s korisnim i svoj projekat, lutku u obliku devojčice Kejdinih godina, spoji s Kejdi. Vic je u tome da Megan (efektima obrađeni stas Ejmi Donald i blago vokoderima „robotizovani“ glas Džene Dejvis) nije obična čovekolika lutka, niti običan android, već ima izrazitu emocionalnu inteligenciju i sposobnost neograničenog učenja i autonomije. Kao takva, ona za Kejdi postaje više od igračke i sredstva za prevladavanje traume, već joj postaje jedina prava prijateljica koja je zaista sluša i pomaže joj. (A ni sposobnost sviranja klavira i pevanja pop-hita Titanium nisu zanemarive stvari.) Za Džemu, pak, takav spoj Kejdi i Megan znači enormni uspeh na poslu.
Kako je to sve suviše lepo da bi bilo istinito, jasno nam je da će nešto poći po zlu. Štos je što je Megan „uparena“ s Kejdi i razvija se u smeru toga da je štiti od svake pretnje, fizičke ili emocionalne, koja je može doleteti. U tome ne samo da će Džema kao „ljudski staratelj“ biti istisnuta, već će Megan svoj zadatak shaviti toliko ozbiljno da je pokolj prvo oko kuće, a onda i u samoj kući prilično neizbežan.
Reference, dakle, ne staju na Frankenštajnu, dinosaurusima iz Jurassic Parka, oživljenim horor-lutkama i poludeloj mehatronici iz zabavnih parkova, već idu u još najmanje dva pravca. Jedan su SF-horori sa tehnološkom, socijalnom, pa i antropološkom potkom (od prvog Terminatora preko Robocopa, pa sve do parafraze Aliens za kraj), a drugi trileri s kraja 80-ih i početka 90-ih u kojima se otkriva patologija u nečemu ispočetka lepom i nadahnjujućem, poput Single White Female ili Fatal Attraction.
Dakle, M3GAN nije samo nekakva atrakcija i tupava zabava, već film koji barata sa dosta referenci iz više filmskih žanrova i progovara na neke od bitnijih tema današnjice, poput odrastanja, traume, razvoja nauke i tehnologije, ali i opasnosti previše tesnog oslanjanja na iste, i to čini savremenim i razumljivim jezikom. U prilog tome govori i sasvim solidna izvedba na svim nivoima, od sigurne glume, preko gipke, kinetične režije do dinamične montaže i fino odmerenih efekata koji balansiraju zaumnost premise s uverljivošću dubljih tema koje film u drugom planu otvara.
Štos je, međutim, u tome da je M3GAN i pored toga pre svega „treš“, ali nije dovoljno zabavan „treš“. Razlog za to bi verovatno bio nedostatak hrabrosti da se takva ne baš laskava etiketa nosi sa ponosom i ironičnim smeškom, već se umesto toga skreće u ozbiljnije vode i pritom zahvata suviše široko. Mada, opet, i kreatore moramo razumeti (Džonston je tu samo egzekutor, sposoban, ali potrošan): oni su navikli na franšizno razmišljanje, a za tako nešto je potrebna vrlo široka baza publike kojoj će pristup „za svakog ponešto“ biti sasvim funkcionalan dok se u isti ne udubi.