kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Jedna zanimljiva crtica iz biografije američkog pesnika i proznog pisca, rodonačelnika krimi-misterije Edgara Alana Poa kaže da je dotični u ne baš tako mladoj dobi bio pitomac tada relativno nove institucije, vojne akademije Vest Point, te da je odatle izbačen nakon nekoliko meseci zbog podužeg spiska prestupa koje je napravio.
Trivija kao trivija, ona je zgodna da se iz nje izgradi nekakva fikcija. Ova crtica o Pou na vojnoj akademiji se, recimo, može malo izmeniti u smislu dužine njegovog boravka tamo, te povezati sa nekim drugim komadićima iz pesnikovog života i dela, kao i sa nekim drugim, ne nužno „poovskim“ standardima i klišeima savremene literature i pop-kulture. I tako, eto nama „gotik“ romana The Pale Blue Eye Luisa Bajarda iz 2003. godine, i filmske ekranizacije po scenariju i u režiji Skota Kupera u Netfliksovoj produkciji kojom nas je „striming“ servis počastio za početak godine.
Radi se tu o misteriji (samo)ubistva jednog kadeta s Vest Pointa i skrnavljenja njegovog leša. Za tu nezgodnu situaciju, te 1830. godine još uvek mlada institucija s moćnim protivnicima u američkom senatu, angažuje bivšeg policijskog inspektora Lendora (Kristijan Bejl) koji se povukao iz službe i živi u blizini u kolibi u šumi. Lendor je udovac, a nakon žene je izgubio i kći koja je, po njegovim rečima, otišla s čovekom kojeg je on jedva poznavao, pa je zbog toga sklon alkoholu i melanholiji koja može pomračiti njegov inače analitički um.
Na zadatku je odogovoran jednom od komandanata akademije, pukovniku Tajeru (Timoti Spal) i njegovom pobočniku kapetanu Hičkoku (Sajmon MekBerni) koji insistiraju da se tu radi o nečistim poslovima i usmeravaju ga da traži satanistu među kadetima i lokalcima. Lendor, pak, najviše pomoći očekuje od lokalnog doktora Markiza (Tobi Džouns) i od krčmarice Petsi (Šarlot Geinsbur), ali će je dobiti baš od Poa (Hari Meling) koji se od ostalih kadeta razlikuje ne samo svojim godinama, nego i kompleksnim mentalnim sklopom i pesničkim senzibilitetom.
Tragovi vode prema doktorovoj familiji, odnosno prema njegovom sinu Artemusu (Hari Louti) koji je vođa neformalne i lagano tajne skupine kadeta, ali sumnjive mogu biti i supruga Džulija (Džilijen Anderson) koja govori u kriptičnim frazama i kći Lea (Lusi Bojnton) koja pati od retke bolesti i prema kojoj Po počinje da gaji romantična osećanja. Opet, da li je sve baš onako kako se čini? Na to će pitanje zajedničkim snagama pokušati da daju odgovor upravo Po i Lendor čiji umovi „oštre“ jedan drugi baš kao kad se jedan nož oštri drugim.
Upravo scene razgovora, često uvijenih, pa i kriptičnih gde je slušanje važnije od govorenja, a neizgovoreno jednako važno kao izgovoreno, mogu se okarakterizirati kao najbolje i najuspelije u filmu. Ključni aspekt toga je glumačka sinergija između Bejlovog konstantno ugodnog podglumljivanja i od Melingovog „razmahanijeg“ pristupa. Ostali glumci takođe solidno boje svoje likove onoliko koliko treba, ali tu svejedno nema reči o višedimenzionalnosti. Članovi doktorove porodice svaki na svoj način skrivaju svoje tajne, Šarlot Geinsbur je taktilna kao Petsi, oficiri su pomalo sirovi, a među kadetima se tek povremeno i tek kod ponekog naziru crte ličnosti.
Opet, takva struktura teško da je mana, već je više plod promišljanja autora filma Skota Kupera koji je i sam bivši glumac i svojim ansamblom izvrsno diriguje s osećajem za to ko je tu „solista“ (ovo je treća Kuperova saradnja s Bejlom u glavnoj ulozi, dok se Melingov potencijal realizuje možda po prvi put u potpunosti), a ko deo pratećeg „orkestra“. Vrlo dobra „kasting“-odluka je i to da ansambl sačinjavaju uglavnom britanski glumci čiji govor filmu daje jednu dodatnu notu realizma po pitanju rekreacije jezika kojim se na severoistoku SAD-a govorilo u ono vreme, a koji je zvučao dosta više britanski nego što je to danas slučaj.
Taj realistični ugođaj je dodatno pojačan detaljističkom, ali opet diskretnom scenografijom i upečatljivom kostimografijom koje su uhvaćene fotografijom Masanobua Takajanađija, inače Kuperovog čestog saradnika. Takajanađi, međutim, snima eksterijere u prilično ispranim bojama, pa The Pale Blue Eye ne izgleda ni najmanje „gotik“ kao što bi se to očekivalo od filma kojeg možemo žanrovski uokviriti u misteriju i simbološki triler smešten u doba romantizma. Istu kvalifikaciju možemo dati i za muziku Hauarda Šora koji, pritom, prilično reciklira motive svog dela za film The Silence of the Lambs. Dok se Takajanađi stara za „gritty“ realističnost, Šor unosi dozu grandioznosti.
Opet, ono što treba znati za The Pale Blue Eye je to da je u pitanju film Skota Kupera, što sa sobom donosi određene nesavršenosti, nedomišljenosti, pogrešne poteze i brljotine. Kuper, inače, ima status večite nade u Holivudu i autora koji gotovo amaterski skače kroz žanrove i stilove nesvestan da se zapravo našao u svom prvom filmu, indi-drami Crazy Heart (2009). Usledili su zakomplikovani ruralni triler Out of the Furnace s predugom ekspozicijom i kulminacijama na pogrešnom mestu, ravnjikava gangsterska drama po istinitim događajima Black Mass, vestern utopljen u gomilu referenci Hostiles i horor Antlers čiji je jezivi i grozljivi potencijal zamalo udavljen dugom socijalno-realističkom ekspozicijom i psihologizacijom likova.
Kuper je, dakle, sklon da donese poneku pogrešnu odluku i da pritom od svog filma koji ima potencijal za izuzetnost napravi nešto što je dakako manje od zbira svojih elemenata. Greška koju Kuper pravi u The Pale Blue Eye je slepo držanje izvornog romana i iznenađenja za kraj koje možda ima smisla na papiru i koje bi možda imalo smisla kao poseban kratkometražni film, ali koji u ovom slučaju deluje nakalemljeno na dotadašnji zaplet i relativno logičan, a svakako izgrađen rasplet. Šteta koju je Kuper napravio nije katastrofalna (zapravo nikad nije), ali svejedno srozava film do nivoa prolazne zabave za jedno veče pred ekranom.