kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Jesmo li ikada stali da razmislimo, koliko se naš život zapravo vrti oko hrane? Nevezano za to jesmo li siromašni ili bogati, jedemo li da preživimo ili živimo da jedemo.
Hrana je sastavni deo naših verskih i sekularnih rituala, od crkve do porodičnih ručkova, pa čak i verovanja, na primer da zdravlje na usta ulazi.
Imajući u vidu koliko pazimo na tu jednu fiziološku potrebu i funkciju, zapravo je pravo čudo da kuvari nisu štovani kao nekakva božanstva, nego „samo“ kao televizijske zvezde, dok se u nekim kulturama ovo zanimanje smatra nečasnim i sluganskim. Taj zvezdani status nije od juče i nije bez razloga: ne samo da kuvari dodiruju i pripremaju nešto što ulazi u unutrašnjost našeg tela, nego su i kuvarske intervencije i nadmetanja zapravo interesantnija i napetija od većine sportova, kvizova i takmičenja u određenim talentima, a sve to je vođeno i režirano.
Bilo je pitanje dana kada će kuhinja s televizije preći i na film i to se u poslednjih desetak i kusur godina dešava. Dobro, hrane u filmovima je bilo oduvek, u ovom ili onom obliku i sa ovom ili onom namenom, od kojih Hanibal Lekter i ,,The Silence of the Lambs“ (1991) Džonatana Dema možda i nisu najneprijatnije reference. Ali, u poslednje vreme dobijamo sve više i više filmova centriranih oko kuhinje i restorana. Istini za volju, još nijedan nije bio baš dobar, a većina čak nije ni shvatala hranu i kuhinju najbolje, već su se vodili ustaljenim klišeima ili distorziranim predstavama o istoj koje su pokupili s televizije.
Zbog toga su nade bile polagane u ,,The Menu“ Marka Majloda (poznatog kao egzekutora serija kao što su ,,Succession“ i ,,Shameless“), koji je nakon premijere u Torontu i dobrog prijema tamo bio reklamiran kao spoj satire, crne komedije, trilera, misterije i horora na temu hrane i kulinarstva. Međutim, čini se da na tom meniju nema ničega što je istovremeno i novo i dobro.
U središtu zapleta nalazi se ekskluzivna večera u restoranu na ostrvu koju za najprobraniju klijentelu priređuje poznati i hvaljeni kuvar Slovik (Rejf Fajns). Ekskluziva je još veća zato što je ta večera najavljena kao specijalno izdanje i inače posebnog događaja. Cena – sitnica: 1.250 dolara po izabranoj glavi.
Hoćemo li jesti ,,rolekse“? - pita Margo (Anja Tejlor-Džoj), obična „kul“ devojka koja prati svog, za hranu, kulinarstvo i posebno kuvara entuzijastičnog dečka (ili se bar tako čini) Tajlera (Nikolas Hoult). Tu je već jasno kakve će poene Majlod ubirati i na koji način: Margo će služiti kao naša tačka gledišta, a on kao dileja na čiji se račun možemo kolektivno smejati.
Ostatak ekipe posetilaca sačinjavaju „zlobna“ restoranska kritičarka (Dženet Mek Tir) i njen urednik (Pol Adelstin), propali glumac (Džon Leguizamo) i njegova asistentkinja / ljubavnica koja se sprema da ga ostavi (Ejmi Karero). Ali i stariji bračni par aristokratskog držanja (Rid Birni, Džudit Lajt), te trojica mladih poslovnjaka s manirima obesnih mladića (Arturo Kastro, Rob Jang, Mark Sent Sir). Na ekipu pazi Sloviku odana šefica sale Elza (Hong Čau), a mi možemo biti sigurni da će svako od njih pojedinačno zapravo predstavljati svoj društveni „tip“.
Stvari postaju čudne kada se Slovik pojavi da preuzme pozornicu, sa sve egom koji može ispuniti Koloseum, te kuhinjskim i salskim osobljem koje drži u šaci s vojničkom disciplinom. On drži predavanje o svakom od svojih kvantitativno minijaturnih sledovanja, goste upozorava da kušaju, umesto da jedu (jer je njegova hrana iznad toga), i zadirkuje ih time što poznaje slabu tačku svakog od njih. Ulozi su te večeri jer im je Slovik spremio nešto još neviđeno, za šta ima fanatičnu podršku svog osoblja.
Na našem meniju je još jedan od onih „eat the rich“ filmova koji kritikuju obesnost sloja od jednog procenta najbogatijih, kapitalizam i snobizam kojima su bogati skloni, pre svega onaj vezan za hranu i ekskluzivne restorane u koje se ide da se bude viđen. Kada to uzmemo u obzir, onda ni šokovi koje nam je Majlod sa scenaristima Setom Rajsom i Vilom Trejsijem (sa satiričnog portala ,,The Onion“) pripremio, neće biti tako šokantni.
Ima tu svakako ponečeg u čemu se može uživati, od teatralnosti Rejfa Fajnsa u ulozi kuvara koji oko sebe gradi kult ličnosti, preko koloritne epizode Dženet Mek Tir u maniru televizijskih zlobnica, efikasne Anje Tejlor-Džoj koja, sasvim u skladu sa svojim likom, igra malo na visprenost, malo na seksipil, Nikolasa Houlta koji jednako uverljivo igra ljigu, pa do dizajna lokacija po poslednjoj modi. I to uhvaćenih kamerom Pitera Deminga, snimatelja koji je posao obavljao i kod Dejvida Linča, i štosa da su poglavlja odvojena sledovanjima hrane, sa sve nazivima jela i kratkim receptom za isti. Ima tu i izuzetnih trenutaka, kao što su to razmene i glumačka odmeravanja snaga između Anje Tejlor-Džoj i Rejfa Fajnsa pri kraju filma, ali...
Većina toga dobrog što u filmu možemo videti nije naročito novo, zapravo se može nazvati već viđenim, oprobanim, neretko i prvoloptaškim, dok ono sa ambicijama novog i originalnog ima tendenciju da bude odveć nategnuto, bizarno ili čak očito promašeno. Kao najslikovitiji primer za to može poslužiti promašena metafora: kuvari su možda rok zvezde, ali nisu vođe vojnih hunti ili verskih kultova, njihovi fanovi mogu biti otkačeni, ali bogataši nisu očajnici da bi se (tuđem) kultu priklonili. A kuvarovi podređeni ga možda žele slediti u avanturama, ali sigurno ne bi imali namere da polože svoj život za njega, naprosto pravila igre su takva.
Opet, možda je najveći promašaj upravo to što ,,The Menu“ gađa lake mete, jer ko se još ne bi pridružio u osudi obesnih bogataša. Ima li nekoga ko bi ih možda branio? Isto važi i za snobizam i za opsesije trivijalnim. Na taj način, film postaje i ostaje karikatura samog sebe, ne mnogo različita od onoga što zapravo pokušava da kritikuje. Sve je to površno, a intelektualizirano, na kraju pretenciozno poput tih minijaturnih porcija u tim preskupim restoranima.